Цинцари-Власи и устаничка Србија

  • Што се саме Србије тиче, у време Првог српског устанка чаршинлије, односно Грци и Цинцари, су у Србији били најписменији слој становништва
  • Како је у Србији тада владала општа неписменост, Цинцари су били као поручени за посао писара и тумача. Тадашњи Цинцари су Македовласи по језику, Грци по писмености и култури, са зарадом у Србији. Они су прилично владали језицима православних хришћана на Балкану, а добро су познавали и турски језик
  • Пошто су били разасути по читавој Европи, а са јаким везама и на Фанару, били су веома добро обавештени о дипломатској ситуацији на Балкану и у средњој Европи. Као такви, за дипломатске и обавештајне сврхе били су ванредно употребљиви

 

ПИШЕ: Срђан Новаковић

 

Пошто су Цинцари били добри писари и хећими, Карађорђе и други виђенији прваци Првог српског устанка нису могли без њих. Тако је Миленко Стојковић 1808. године имао тумача Цинцара, а хајдук Вељков писар, Риста Димитријевић, био је погрчени Цинцар. Тај Риста је носио надимак «Лешко». Пореклом је био из Маловишта.

И Вујичин писар је био са знањем грчког и турског језика. Претпоставља се да је био Цинцар. Послове Совјета су водила два Цинцара (Грка) 1808. године. Обојица су као писари „седели са особитом гордошћу за столом и претурали по хартијама“. Један од њих је добро познавао и руски језик.

Хећим Тома Костић, син чувене видарке Ћира Мане, дошао је у Србију још 1804. године, из Кожана је био родом. Поставши војнички лекар 1806. године, Цинцар Тома прелази из Смедерева у Београд, где је 1807. године извидао грдне ране војводи Милошу Обреновићу, задобијене при освајању Ужица. Он и мајка Мана били су „ослобођени од сваке дације и кулука“.

 

Резултат слика за Петар Ичко-Ичкоглија

Петар Ичко

 

Петар Ичко-Ичкоглија, Цинцар из Катранице и масон, оснивач је ложе у Београду и саветник Великог Везира београдског пашалука Мустафа паше, водио је преговоре с Турцима. Пореклом је из Егејске Македоније. Првобитно тумач и отправник турског посланства, Ичко се појављује као трговац (извозник) у Београду 80-их година XVIII века. У најприснијим везама са Цинцаром Ригом од Фере и војводом Јанком Катићем, још 1792-1796. године обављао је дужност београдског базарђаноше (трговачког конзула), а 1797-1799. године био је у дипломатској служби при драгоману у турском посланству у Берлину. Најважнији резултат његовог рада у Првом српском устанку свакако је дипломатска мисија у Цариграду 1806-1807. године, која се завршила склапањем познатог Ичковог мира. Милићевић наводи да се говорило „да су Мустај-паша и Петар Ичко били Франкмасони и, као тога ради, да Мустај – паша није ни у чему никада хтео кварити Ичку воље!“. Био је и председник београдског магистрата. Умро је изненада 1808. године у Београду. Шпекулисало се уверењем да је Ичко отрован током једне гозбе у Топчидеру.

Познати Цинцари и масони, браћа Петар и Предраг Новаковићи-Чардаклије, били су Рекалије, војничког духа, пореклом из гостиварског краја Македоније, и припадали су сорти Цинцара-горштака, која је изнедрила доста хајдука и јунака. Трудољубиви и штедљиви, тврди и постојани на речи, задужили су Србију родољубљем и „њихове заслуге остају несумњиве“. Петар Новаковић је још у време Кочине крајине учествовао у Михаљевићевом фрајкору и стекао је чин капетана. Када је избио Први србски устанак прешао је у Србију и чак три пута је био упућиван у дипломатске мисије: крајем 1804. у Русију, 1805. у Турску и 1807. у Влашку. Умро је у Београду 1808. године.

После Чардаклија, по заслугама су браћа Жикићи, Велчо и Кузман из Маврова. Велчо се прославио у првом устанку одбраном шанца Делиграда, који је он утврдио. Погинуо је на Велику суботу, 5-ог априла 1806. године. Пошто је Велчо погинуо, заменио га је његов брат Кузман.

Врета из Колара био је влашки Македонац, буљубаша у смедеревској војсци. Добар јунак, постао је касније управитељ вароши Смедерева.

 

Резултат слика за moskopolje

Град Москопоље је био центар Цинцара

 

 

Крнар Наум био је такође Цинцар. Родио се 1780. године у Москопољу, у имућној кући трговца. Учио је грчке школе, познавао је више језика и бавио се трговином крзном и кожама. Трговао је храном и кожом. Женио се два пута, први пут у Москопољу, са Маријом, која му дарује сина Петраћија. Замеривши се нешто Турцима, Наум се преселио у Београд, где је купио кућу на Дорћолу. После мирног раскида са првом женом, Наумова нова жена постаје Марица ,«потурчена хришћанка». Послије слома Првог српског устанка Крнар прелази у Земун, а одатле у Нови Сад, да би коначно завршио у Хотину у Русији, гдје је живео уз Карађорђа до 1817. године. Наум је описан као „омален, стар, бео у лицу, са више седом него плавом косом“. Потврђена је Крнарова припадност Хетерији и да га је она послала код Карађорђа, јер је он био главна веза између Карађорђа и Хетерије.

 

Резултат слика за Крнар Наум

 

Сам Црни Ђорђе је пре Првог србског устанка био фрајкор, професионални војник у Аустрији, где се упознао са тежњом стварања србске државе на територији аустроугарске царевине, која је имала два пута више србског становништва од немачког. Свакако да је овим другима више одговарало да та тежња буде остварена на територији турске царевине.

Са овом идејом се Црни Ђорђе вратио у Србију под турском окупацијом, где диже устанак. Када је устанак пропао, Црни Ђорђе са устаницима прелази преко Саве, где му одмах одузимају новац, оружје и архиву, а вожд на изричит захтев Аустрије прелази Русима у Хотин. Да је Аустрија будно пратила сва догађања и држала их под контролом, показује случај протеривања грчког митрополита Леонтија за време устанка, када је дотични враћен у Србију на изричит захтев Аустрије.

У Хотину Хетерија везује Црног Ђорђа за своје циљеве. Наум Крнар, члан Хетерије, постаје верна сенка Црног Ђорђа који се обавезао, новчано помогнут од србских и цинцарских трговаца-масона из Трста, да дигне Србе на заједнички устанак са Грцима.

И руска мисија, која је послана за Први српски устанак, била је састављена од Цинцара. Међутим, и народ и војводе су захтевали праве Русе, а не оне које представљају Цинцари. Када је Карађорђе сазнао да у руској мисији има Цинцара на челу са Родофиникином, био је веома разочаран и није ни присуствовао Родофиникиновом дочеку у Београду. Када му је Рофофиникин послао у Тополу свог тумача Ростија, такође Грка, одевеног по цариградској моди, Црни Ђорђе му је љутито рекао: “Све би вас требало исећи; мени треба војска, а ње не видим. Шта ми је хасна од тога што су ми га (Родофиникина) послали? Што је он дошао?“ Сам Родофиникин Константин Константинович, био је веома углађен човек, љубазан и препреден, а у свом стану окупљао је све виђеније Грке и Цинцаре Београда и Србије. Срби су га примили као «руског ђенерала» а најуверљивији психолошки портрет дотичног дао је својевремено Лазар Арсенијевић Баталака у монументалној „Историји србског устанка“. Баталака мајсторски описује и „клетог владику“ Леонтија (Лазара) Ламброса, митрополита којег окривљује за све недаће србског свештенства пред устанак, као и за погубљење београдског митрополита Методија (највероватније масона) и Хаџи Рувима Нешковића. Леонтије је „подлац“,“сплеткарош“, човек „огрезао у злочину“, близак дахијама и десна рука Родофиникина, дволичњак који је покушао да изда србске интересе и склопи сепаратне споразуме са Турцима.

Од самог почетка устанка је Леонтије као турски и фанариотски шпијун гледао како да поново подјарми Турцима побуњену рају, па је Србљима претио да „ћеду сви врућим гвожђем на челу бити жигосани от Турака ако мусахила и пашу међу се не приме и Турцима се не окрену“. Главна му јe струка ипак била ширење малодушности, поткопавање куражи устаника и подбуњивање раје против самог Вожда. Путујући широм Србије, овај фанариота је говорио народу да им је „сада горе него под Турцима, под Турцима вам је било много боље него сада. Под Турцима сте плаћали, али бар нисте војевали, а саде и плаћате и војујете и кулукујете, и прочаја“. Судбоносне 1813. године, он лично, а и преко својих ухода, ширио је лажне вести како је „Карађорђе болујући у Тополи умро. Да Светог Краља кивот шкрипи; и да је то знак да Србија ове године мора пропасти“. Уместо да, по личном налогу Карађорђа, наложи свим поповима и калуђерима да чине молебан за победу србског оружја, овај Леонтије је на крају сваке службе заједљиво додавао „да ће Господ спасти онога, који има лађу, да се у Немачку преко Дунава превести може“.

Брзо је Црни Ђорђе потпао под њихов утицај, поверио је истом Родофиникину сина Алексу да га васпита и научи грчки а Петру Ичку је поверио дипломатију. Тако ће трећег октобра месеца 1813. године, озлојеђен и обрлаћен, Карађорђе напустити Србију, и то баш у друштву дотичног Леонтија и Недобе, оних које је сматрао за највеће виновнике пропасти устанка! При бекству у Аустрију биће му писар неки Јанићије Димитријевић, највероватније Македовлах, а „момак“ ће му постати Наум Крнар.

И сам Родофиникинов заменик, Недоба Иванович Теодор, највероватније је био Цинцар, мада неки тврде да је био србског порекла. Поред Родофиникина и Леонтија, анонимни писац забрањене књиге «Сербие плачевно пакипорабошчение љета 1813“, убраја и Недобу у виновнике србске пропасти. Шеф «руске војске», пуковник Бала Палев (Атанасије), пореклом беше из Москопоља, а иначе је живео у Новом Саду. Такође, осим ћифти и трговаца, било је Македовлаха арнаутске ћуди, сличних Гегама. Такав је био Цинцар Јанко Поповић, устаник родом из Охрида. Родио се 1779. године. Истакао се у устанку својим јунаштвом па га је Карађорђе поставио за бимбашу над неколико стотина бећара. Прославио се и приликом опсаде Београда, а нарочито на Мишару својим мегданом са Остроч-капетаном, кога је посекао. Већ 1811. године постаје војвода пожаревачки, да би пребегао 1813. године у Срем.

 

               Хајдук Вељко Петровић

 

 

Наравно, највећи је јунак био Хајдук Вељко Петровић, храбар, прек и својеглави Влах, онај који је 1807. године, дигао на устанак свој родни крај, Црну реку. Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чувао је источну границу Србије, обезбеђивао ред и мир у Крајини, утврдио Неготин и шанчеве око њега. На тај начин Неготин је добио значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији. 9. августа 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Отишао је у незаборав, а остао је његов животни мото „Главу дајем, Крајину не дајем“. Стеван Мокрањац му је посветио VI руковет.

Милутин Петровић, био је млађи брат Хајдук Вељка под чијом је командом ратовао од 1807. године. После 1813. борави у Аустрији, а 1814. Са осталим Србима прелази у Русију. Вратио се у Србију 1815. године и учествовао је у Другом србском устанку.

Пауљ Матејић из Мелнице, био је народни устанички вођа у Млави. Прославио се у бици за Делиград 1806. године, и отада се за њега говорило да по јунаштву долази одмах после Хајдук Вељка и Курсуле, Карађорђе га због јунаштва 1807. године поставља за млавског војводу. Само се он усудио да окрене своје војнике ка „чегарској касапници“ и једини је војвода који је из свог шанца кренуо у одбрану Синђелића. На самом почетку Првог србског устанка као буљубаша био је под командом Петра Добрњца, 1813. је пребегао у Аустрију, а вратио се у Србију 1820. године.

Илија Стошић је рођен у Жагубици, а на почетку устанка и он је био под командом Петра Добрњца, као буљубаша. Касније је именован за војводу у Хомољу. И он је 1813. пребегао у Аустрију и Русију, одакле се вратио у Србију 1817. године.

Цинцар Марко Костић је рођен у Белици око 1770. године. Дошао је у Србију око 1800. године. Када је букнуо Први српски устанак, међу првима је пришао устаницима. Стално се налазио уз Карађорђа. Између осталог, за Цинцар Марка, прота Матеја је написао да је био «најбољи јунак».

Из пустог јунаштва, дошли су у Србију чувени Јоргаћ из Влахоливадије, те његови другови Загла и Фармакија. Јоргаћ је био код Хајдук-Вељка, а затим је прешао у Влашку, где је славно погинуо са србском дружином, као наш Синђелић, међу зидовима манастира Секуа. Иза њега остала је удовица, чувена Чучук Стана, са троје малолетне деце: синовима Миланом и Александром и ћерком Јевросимом. Она се, заједно с децом,1842. преселила у Атину, где се и упокојила 1849. године. Чувени Баталака овако га је описао: «Јошт у почетку маја ове године 1816. године дошао је у Хотин неки, који се звао капетан Јоргаћ. Овај Јоргаћ родом је из Епира. Он се је по већој части налазио у служби код влашки и молдавски бегова, док су ови из Цариграда, из Фанара, долазили и док је Влашка и Молдавија била огњиште фанарског грабежа. Он је и код Ајдук Вељка кабадаија био, а у ово време, тј. у марту месецу ове 1816. био је у Србији. Он је знамениту ролу у етерији грчкој у Влашкој и Молдавији играо. Предводио је велики број бећара и најпосле, кад су Турци у Влашку и Молдавију ушли, опкољен будући од турске војске у једном манастиру, за непасти жив у руке Турцима, запали пред собом џебану, те тако живот оконча.»

 

Резултат слика за Чучук Стана

                                              Чучук Стана

Резултат слика за Чучук Стана

                 Чучук Стана и хајдук Вељко

 

Ђорђе Загла родио се у Блацу. Дошао је у Србију са своја три брата: Димитријем, Павлом и Теодором. Првобитно се настанио у Смедереву, а посебно се одликовао у Првом српском устанку, поставши буљубаша код Вујице Вулићевића. Поред њих, спомиње се и Петар Фоца, «скипетар» бећарских старешина, али и „јунак, где год је и кад год је ваљало“.

Цинцар Јанко Поповић рођен је у Охриду у Македонији. Као бимбаша ратовао је под командом Луке Лазаревића. Од 1811. именован је за војводу у Пожаревцу. Од 1813. до 1830. године био је у емиграцији у Русији.

 

      Цинцар Јанко Поповић

 

Поред наведених, у Првом српском устанку су се још одликовали и: Конда Бимбаша из Јањине, првобитно крџалија код Гушанца, касније један од најзаслужнијих главешина приликом заузимања Београда 1806. године, када је са деведесет бећара освојио Савску капију. Погинуо је 1813. г. са свега тридесет година и сахрањен је поред манастира Троноше. Баталака је „многе хришћане између ових (крџалија), Бугара, Гркоарнаута, и Цинцароарнаута познавао, који су, када је Гушанац отишао из Београда, међу Србима застали, и под најам, под именом „бећари“ служили, и на војску ишли“. Из Кондиног краја био је и Папазоглија, потоњи бимбаша у Црној Реци који је продирао дубоко у турску државу, пленећи све до Софије. Ту је био и Коста Цинцарин, такође бивши крџалија, Чолак Анта из Призрена, Вуле Глигоријевић, Коста Бег, Димитрије Кујунџић, Ћелеш Ђорђе, Томо Костић, Самуило Јаковљевић и многи други.

Међутим, Вук Караџић помиње и Косту Заку, родом Цинцара, којега је Милош поставио за учитеља, као „пропалицу и скитницу светску, који у свом веку није ни мислио бити учитељ“.

Највеће властелинство у Банату поседовали су Цинцари пореклом из Ђевђелије, браћа Христифор и Кирил Нако, који су платили 700.000 форинти за Велики Семиклуш, Комлош и Теремију. Христифор Нако је постао гроф.

Тако су тада настала и нова цинцарска племства: Калиновићи, Ђуричко, Маленице, Бибићи, Моске, Дамаскини, Мочоњи, Папхази, Себини, Пачачи…

Поставши богати племићи, тежили су да освоје и већу политичку моћ, гледајући да се одвоје од Србске цркве највише захваљујући Патенту о верској толеранцији цара Јосифа Другог из 1782. године, којим постају мање зависни од Срба. У Бечу су се издвојили веома рано, још у првој половини осамнаестог века. Касније у низу црквених православних општина (у Трсту, Задру, Шибенику, Карловцу) почињу сукоби око превласти, све до великог сукоба на Темишварском сабору 1790. године, када су, малобројни а издашни, Цинцари тражили учешће у народним фондовима и управљању Карловачком митрополијом. Пошто тада ниједан од предлога цинцарских депутата није усвојен, Цинцари стрпљиво чекају повољније прилике за издвајање грколитургијске цркве из србског корпуса. Тек 1867. године, када долази до чувене деобе Србске и Румунске цркве, Цинцари траже издвајање из Карловачке митрополије и формирање посебне духовне заједнице. Ни ово није прихваћено, али Цинцари упорно истрајавају у настојањима све до Првог светског рата, остварујући коначно право на грчко богослужење у местима већинске бројности њиховог етноса. Вазда су Цинцари свештеника сматрали не као „презвитера пастви“, већ као њиховог „контрахента“ ,којега могу по својој вољи“ држати и отпуштати“. Иако, за разлику од Срба, много тврђи у вери и врло ретко потурице, велики добротвори и ревносни по питању црквене службе, Македовласи су црквену општину сматрали за „тело законое национално-гражданское и домоправително-економичесно братство“, дакле једну врсту националне слободнозидарске ложе. Сасвим у складу са политиком Фанара, који још тада беше одступио од васељенске мисије и догматских постулата, поставши објект ревнитељског приговора атонских манастира.

 

 

 

Део из рада„Влашка, Каравлашка, Цинцари и настанак масонске Србије“, зборник „Румунија и румунизација Срба“, приредио Зоран Милошевић

КЊИГА СЕ МОЖЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 064/224 3 349 ИЛИ МЕЈЛ zoran.milosevic@yandex.ru

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи