Чија су наша деца?

Слободан Антонић

 

 

 

 

 

Тeкст са ФСК „Постизборна ЛГБТ инклузија“ (овде) алармирао је нашу јавност и допринео да се уздрма пројекат сексуализације деце у државним вртићима и школама.

Чланак су, најпре, пренели или препричали портали за родитеље, не само они за православне хришћане (рецимо овде) већ и „обични“ родитељски сајтови (попут овог). Затим су га преузели други информативни сајтови (на пример овде и овде), као и таблоиди  (рецимо овде и овде). На концу су се у штампи појавили и други ауторски текстови на исту тему и са истим критичким закључком (овде, овде и овде).

Министарство просвете је, суочено с критикама, направило корак назад и објавило да „препоруке и упутства која су послали вртићима и школама нису обавезујуће и коначне“, као и „да ће се на њима још радити и биће боље усклађене са узрастом деце“ (овде; слично и овде). У своју одбрану министар Младен Шарчевић још је навео да су „овакви образовни пакети нормална појава у целој ЕУ“ (Српски телеграф, бр. 327, 13. април 2017, стр. 9).

Министар, дакле, није покушао да докаже да је критиковани „образовни пакет“ сам по себи добар, већ се бранио аргументом да је реч о „нормалној појави у целој ЕУ“. То није први пут да се нека мера брани тврдњом: „ако хоћемо у ЕУ, морамо то да прихватимо“.

На пример – кажњавање родитеља ако шљапне дете по гузи. Наводно, Србија мора да са ЕУ „хармонизује национално законодавство и у овој области“ (овде). Зато су 18 НВО, већ у октобру 2007, тражиле да се код нас забрани свако телесно кажњавање деце од стране родитеља и да се „хитно успоставе механизми пријављивања таквих случајева” (овде). Онда су активисти једне НВО, 20. октобра 2008, заискали од заштитника грађана Саше Јанковића да се законом забрани „сваки облик физичког кажњавања, укључујући и обичан (родитељски) шамар или физичко гуркање детета” (видети овде). Такође су штампани уџбеници за Грађанско васпитање којима су деца позивана да своје родитеље пријаве уколико би их каткад „ударили” или „почупали за косу” (видети опширније овде).

Коначно у преднацрту Грађанског законика (2014) предвиђена је  забрана сваке врсте родитељских физичких казни (члан 7, став 2: „Забрањено је физичко кажњавање детета“; чл. 87: „Родитељи не смеју физички кажњавати дете”). Образложење је гласило да је, наводно, „у нашем друштву степен толеранције насиља врло висок” (овде).

Међутим, угледни српски психолози, Јован Мирић (овде) и Зоран Миливојевић (овде) у међувремену су показали да „нема научног доказа да је свака телесна казна штетна“, а поготово да то не могу бити мање и разумне казне. Милош Станковић, са Правног факултета у Београду упозорио је пак да би и родитељ који је детету ударио чвргу у том случају требало да буде санкционисан. „Држава би морала да на дневном нивоу прати односе између родитеља и деце, да води рачуна о томе да ли је родитељ `прекомерном употребом силе` задржао дете да не излети на улицу“, написао је Станковић. „Држава која жели да до најситнијих детаља регулише однос између родитеља и деце је тоталитарна држава“ (овде). Сличан став заузео је и Станковићев колега  Милан Шкулић (овде).

„Заиста, шта још мајка троје деце пожелети може“, вајкала се иронично једна моја колегиница, која је заиста мајка троје деце, „него да јој неко ко је прочитао пар памфлета УН-а држи лекције о томе како стрпљиво и натенане (док вероватно нека кућна помоћница уместо ње кува, усисава и шири веш) треба деци по 700‒800 пута на дан да објашњава како се прсти не гурају у тостер и да не треба лупати по радијаторима у шест ујутро“ (видети овде).

Због отпора јавности, одредба о забрани родитељима да могу телесно да казне дете изостављена је из последње верзије нацрта Грађанског законика (видети овде, чл. 2301). Ипак, Законик је, и после три године, још увек предмет јавне расправе (погледати овде). И није искључено да се, уколико попусти пажња критичке јавности, опет не нађе неко ко ће покушати да нас ипак „хармонизује“ са ЕУ.

Но, с обзиром на то да је српским родитељима 2016. године законски прописано да морају да вакцинишу дете, ми смо сада „испред“ многих земаља ЕУ. Наиме, Законом о заштити од заразних болести (2016) пооштрене су казне за родитеље који одбијају да своју децу вакцинишу (150.000 динара и немогућност уписа детета у предшколски боравак и у школу). Уведена је чак и мера одузимања детета (видети овде).

Поступак одузимања детета такав је да лекар (педијатар) обавештава санитарну инспекцију о „тврдоглавом“ родитељу, а инспекција зове Центар за социјални рад који доноси решење о „занемаривању развоја детета”. Ако родитељ не попусти, Центар се обраћа суду који изриче меру одузимања детета, после чега се дете додељује старатељу који ће га одвести на вакцинацију. „Сва деца морају да буду вакцинисана“, сматрао је тадашњи заштитник грађана Саша Јанковић (овде).

Проблем је у томе што су новине пуне чланака о томе да се сумња да вакцина ММР код деце узрокује аутизам. У једном од њих, на пример, пише (овде) да „наш еминентни вирусолог и имунолог Тодор Јовановић наводи да су много веће шансе да вакцинисано дете оболи од аутизма, него да се невакцинисано дете зарази малим богињама, заушкама или рубеолама”. Доктор Јовановић такође тврди да су „Енглеска, Ирска, Немачка, Аустрија, Швајцарска, Холандија и Шпанија одбациле закон о обавезној вакцинацији, па њихове владе не приморавају родитеље да вакцинишу децу”.

У истом тексту пише да се с мишљењем др Јовановића слаже и др Бранислав Несторовић са Универзитетске дечје клинике. „Питање везе аутизма и ММР вакцине деценијска је дебата, која се у Енглеској завршила тако што родитељи сами бирају које ће вакцине дете примити“, тврди др Несторовић. „Аутизам је пре обавезне вакцинације био непозната болест, јављао се у односу један наспрам 10.000 деце. Деца Амиша у САД-у, која се не вакцинишу, не обољевају од аутизма”.

И др Слађана Велков, како пише у другом чланку (овде), тврди да у ЕУ вакцинација није свуда обавезна, наводећи земље као што су Немачка, Холандија, Луксембург, Велика Британија, Данска, Ирска, Грчка, Шпанија, Португалија, Аустрија, Финска, Шведска, Кипар, Естонија, Летонија, Литванија, као и Швајцарска и Норвешка, које су ван ЕУ. И она помиње корелацију вакцинисања и повећања броја аутистичне деце у САД (са 1:10.000 у 1980. години, на 1:50 у 2013. години).

Некада су наши родитељи били спокојни јер је вакцине за српско тржиште производио државни завод у Торлаку, а он није био комерцијална установа. Сада вакцине за Србију пак производи Новартис и друге комерцијалне, транснационалне компаније. Новартис је, међутим, био умешан у аферу наводне пандемије свињског грипа у Србији (2009), када је Министарство здравља од те компаније беспотребно купило три милиона вакцина по двоструко вишој цени (8 евра) од оне коју је понудио произвођач из Кине (видети о томе детаљно овде).

И поред таквог искуства, Србија је, ипак, 2016. године донела поменути насилан закон којим се одређује да је вакцинисање сумњивим страним вакцинама обавеза због чијег неиспуњавања родитељи могу да изгубе старатељство над дететом. Родитељ, наиме, више нема право да одлучује у вези са оним што је значајно за здравље његовог детета. Влада и њени министри, од којих су неки, будимо реални, најобичнији чиновници транснацоналних компанија, увели су обавезно цепљење наше деце стално новим и новим вакцинама (овде).

Отуда је оправдано поставити питање – чија су наша деца? Вакцинисањем деце против воље родитеља, а сада и увођењем васпитања које већина родитеља у Србији не подржава (што је супротно и праву родитеља из члана 65 Устава и члана 70 Породичног закона) – а под изговором Владе да је тако у ЕУ – врши се фактичка национализација наше деце. Тачније, имајући у виду стварни степен суверености Србије, врши се њихова колонијална експропријација.

Уколико мислите да тврдећи то претерујем, погледајте шта предвиђа нови Закон о трансплатацији. О томе у наредној колумни.

 

 

ИЗВОР: Фонд стратешке културе