ЦИА И ТЗВ. ОСЛОБОДИЛАЧКА ВОЈСКА КОСОВА

Поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар-партнер, Београд, 2010

 

Rezultat slika za Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере

Алфред В. МекКој (Alfred MacCoy) предавао је историју југоисточне Азије на Универзитету Висконсин (САД). Један је од малобројних стручњака за Далеки Исток, а својевремно је, са много храбрости и уз повећи ризик, објавио књигу под насловом „Хероинска политика – саучесништво Ције у светској трговини дрогом“.[1] Са одважним професором МекКојем 9. новембра 1991. разговарао је новинар Пол Дериенцо (Paul DeRienzo); ево шта је тада професор испричао новинару:

„Током 1971. био сам студент дипломац историје југоисточне Азије на универзитету Јејл. Елизабета Џекоб (Elisabeth Jacob), уредница магазина „Харпер и Роу“, прочитала је неколико мојих текстова у Лаосу. У америчкој војсци која се у то време борила у Вијетнаму, забележена је права епидемија хероинских зависника – трећина свих војника били су окорели зависници и наркомани.

Отишао сам у Париз и интервјуисао пензионисаног генерала Мориса Белоа, бившег директора агенције  SDECE – што је француски еквивалент америчке ЦИА. Био сам потпуно затечен његовим речима да су обавештајци француске војске заправо финансирали све тајне операције контроле тржишта дроге у читавој Индокини. Французи су штитили промет опијума у Лаосу и северном Вијетнаму током колонијалног рата од 1946, па све до пораза Француске код Диен Биен Фуа 1954. Профит од продаје опијума сливао се на рачуне које су контролисали војни обавештајци Француске. На крају интервјуа ми је испричао да је касније ЦИА преузела све француске везе у Индокини и наставила трговину дрогом на исти начин.

У југоисточној Азији сам открио да је током  четрдесетогодишњег хладног рата па све до данас, ЦИА наставила са политиком коју називам радикални прагматизам, иако су још од двадесетих година 20. века Лига народа, претеча данашње Организације уједињених нација, али и САД, забранили продају опијума и кокаинских производа на легалном тржишту“.[2]

У поменутој књизи „Хероинска политика – саучесништво ЦИА у светској трговини дрогом“, професор МекКој износи бројне податке о прљавим пословима и тајним операцијама ЦИА у Азији: већ од 1950. године оперативци Агенције су почели да ангажују локалне вође нарко-картела у североисточној Бурми у операцијама против Црвене Кине. Током дугог вијетнамског рата, од средине 60-тих до средине 70-тих, амерички агенти су успешно „сарађивали“ са локалним нарко-босовима у суседном Лаосу, а током 80-тих нарко-бизнис је цветао у Авганистану који се борио против СССР-а. Током друге половине 20. века оперативци америчке ЦИА су сав нарко-бизнис, који је цветао захваљујући ратним жариштима, (а које су, по правилу, сами разгоревали), подигли са локалног на глобални (светски) ниво, снабдевајући наркотицима европско и америчко тржиште. Њихови снабдевачи, нарко-босови, остали су недодирљиви, у сенци, јер су се агенти ЦИА, као вешти организатори прљавог бизниса, за то побринули. Докази против локалних шефова нарко-мафије су нестајали, па су временом ови супер-криминалци стицали и неку врсту имунитета и заштите од кривичног гоњења. Америчка агенција за борбу против растурања наркотика (DEA), врло брзо се показала потпуно немоћном, па се зато по правилу држала по страни кад год би ЦИА водила неку тајну операцију у опијумским зонама Азије.

Од 1979. године надаље, агенти ЦИА су у авганистанском рату максимално разрадили нарко-бизнис. На терену су се користили услугама суседне, пакистанске војне обавештајне службе и авганистанских герилских група, које су најчешће сами организовали. У почетку је Пакистан имао мало локално тржиште за производњу и интерну дистрибуцију хероина. Према подацима до којих је дошао Вилијем Френч Смит (William French Smith), заменик државног тужиоца САД-а: „Пакистан је за само нешто више од две године (од 1979. до 1981) постао водећи светски снабдевач хероином“. Захваљујући пословним везама са агентима ЦИА, Пакистан је, почев од 1981. године, подмиривао чак 60% хероинских потреба америчког тржишта, али је истовремено пробио и европско тржиште хероином. Занимљиви су и подаци о вртоглавом расту броја хероинских зависника у самом Пакистану: 1979. године готово да их није било. Следеће, 1980-те, број регистрованих наркомана је био око 5000, да би већ пет година касније, 1985-те, према званичном извештају пакистанске владе, број хероинских зависника постао највећи на свету – милион и двеста хиљада!

Уз нарко-бизнис природно иду и банке специјализоване за „прање прљавог новца“. Тако је 1979. године америчка пореска служба истраживала извесну Кастл банку у Насау, и открила да ју је основао Пол Халивел (Paul Halliwell), који се као старији оперативац повукао из ЦИА. Његова банка је врло брзо прерасла у латиноамеричку мрежу, преко које је Агенција „прала“ новац. Истрага је убрзо и нагло обустављена, а један поуздани извор (који је, разумљиво, желео да остане непознат), изјавио је за „Волстрит Џорнал“ да је ЦИА једноставно блокирала истрагу. Банка „Кастл“ је после овог скандала ипак морала да буде угашена, па су њени клијенти прешли у, испрва малу, аустралијску банку „Нуган-Хенд“. Она је име добила по оснивачима – Френку Нугану,  аустралијском адвокату и Мајклу Џону Хенду (Michael John Hand), бившем оперативцу Агенције. Крајем 70-тих, у време процвата нарко-бизниса, саветник ове банке био је и Вилијем Колби (William Colby), бивши директор ЦИА. Банка „Нуган-Хенд“ је тада већ прерасла у глобалну банкарску мрежу и „покрила“ све бивше латиноамеричке и европске клијенте пропале „Кастл“ банке. Инспектори аустралијске полиције су убрзо дошли до сазнања да су, прво, оснивањем банке, а затим и читаве банкарске мреже, Колби, бивши директор ЦИА, и Хенд, његов бивши оперативац, покренули нову трасу и везу за кријумчарење  кокаина из Колумбије у САД. Штавише, аустралијски полицијски иследници су успели да открију да је ова банка била и пионир у хероинском бизнису између југоисточне Азије и Аустралије. Током 1980. године банка је пропала, Френк Нуган извршио самоубиство, а Томас Клинс, бивши шеф ЦИА у Лаосу, успео је да из Сиднеја, Аустралија, извуче Џона Мајкла Хенда, коме се затим губи сваки траг.

Трећи велики скандал се догодио са пакистанском банком „BCCI“, која је основана 1980. и била и те како заслужна за хероински бум у овој земљи. Преко ове банке ЦИА је плаћала авганистанске герилце који су се борили против Совјетског Савеза, а били смештени у Пакистану.

Rezultat slika za ЦИА И НАРКОТИЦИ

Да цинизам буде већи, током 80-тих година администрација председника Регана и Буша Старијег водиле су тзв. „Рат против дроге“. У Бушово време, током 1991. године, буџет за рат против нарко-картела износио је 11 милијарди долара! Од тога је 86% новца било намењено борби за заустављање промета кокаина из Колумбије у САД, док истовремено, а према званичним подацима, број зависника од кокаина расте за 15%. Председник Буш је, ипак, на крају те године објавио да је у рату против нарко-картела остварена велика победа.[3]

У међувремену, ЦИА и њени оперативци на терену, руковођени „радикалним прагматизмом“, проналазе нове снабдеваче и пробијају нова тржишта. Нове тајне операције се, са новим ратним жариштима, селе из Азије у Европу – из Лаоса и Пакистана, преко Турске, у бившу југословенску републику Македонију, Албанију и Стару Србију (Косово и Метохију). Шиптарска нарко-мафија је за кратко време – током грађанског рата, који је резултирао распадом и уситњавањем Југославије – успела да се наметне и потпуно завлада европским тржиштем наркотика. Оперативци ЦИА су шиптарске банде преко ноћи организовали у нарко-картел за дистрибуцију свих могућих дрога по Европи, и за препродају наоружања по новооснованим „банана“ републикама бивше СФРЈ.

Rezultat slika za ослободилачка војска косова

Одељење за борбу против дроге македонске полиције и тамошњи медији објавили су, 19. маја 1998. године, да су амерички и британски војници у саставу НАТО трупа, у сарадњи са албанском нарко-мафијом у Бившој југословенској републици Македонији, били умешани у производњу и растурање синтетичке дроге екстази, изузетно популарне међу младим Немцима. Македонски цариници су истовремено приметили да је нагло порастао увоз појединих хемијских компоненти неопходних за производњу екстазија. Нарко-картел је отишао тако далеко да је у Скопљу отворио експорт-импорт компанију, чији је фиктивни власник један грађанин БЈР Македоније. Према македонским изворима, америчко-британске лабораторије за производњу екстазија смештене су у забаченој планинској области близу албанско-македонске границе. Тамо су запослени грађани државе Србије – Шиптари са Косова и Метохије – којима су британско-америчке газде „плаћале“ издавањем америчких и британских виза, пословни „аранжмани“ који би били неоствариви без знања и дозволе дипломатских званичника ових двеју држава. Европско тржиште је за велики новац куповало екстази и друге дроге, произведене у БЈР Македонији, и у Албанији по изузетно ниским ценама. Тако остварен огроман профит провлачен је кроз лавиринте разних полулегалних оф-шор банака да би шиптарски нарко-терористи, које је Ција организовала у тзв. Ослободилачку војску Косова, куповали америчко и британско герилско наоружање.

Шест дана по објављивању сазнања о производњи екстазија у БЈР Македонији, 25. маја 1998. године израелски медији су објавили да су западни суперкриминалци обезбедили својим шиптарским штићиницима отворене банковне рачуне и пасоше са међународним легитимитетом, упркос чињеници да терористи ОВК-а важе за највеће европске трговце дрогом. Америчка агенција за борбу против трговине наркотицима (DEA) је још почетрком 1998. године саопштила да је ОВК повезана са најширом светском мрежом организованог криминала, чији су центри у Албанији и у Приштини (Стара Србија). Тзв. „Ослободилачка војска Косова“ (на шиптарском UČK), кријумчари кокаин и хероин широм Европе и САД-а, а добар део наоружања, које је набављала у иностранству, ова банда плаћа хероином. У извештају ДЕА дословце пише: „Косовски трговци дрогом су познати по примени насиља у међународној трговини дрогом и оружјем“.

Током 1998. године агенти грчког Интерпола су објавили извештај у коме се тврди да Шиптари са подручја Старе Србије (Косова и Метохије) и БЈР Македоније представљају примарни извор дистрибуције хероина и кокаина у Грчкој. Немачки агенти су пре бомбардовања Србије, у пролеће 1999. године, објавили податке да „само од трговине дрогом тзв. UČK оствари годишњи промет и профит од око милијарду и петсто милиона долара“, које „пере и пропира“ кроз неких двеста, углавном малих и дискретних банака широм Италије, Немачке, Швајцарске, САД-а… Француска тајна служба процењује да вредност кријумчарених наркотика које терористи тзв. UČK-a дистрибуирају по земљама западне Европе премашују суму од две милијарде долара годишње. Британски новинари су почетком 1998. најавили велику пролећну терористичку офанзиву ОВК (или UČK) у Старој Србији, која је била припремана захваљујући новцу од продаје наркотика, и донацијама нарко-дилера из Албаније, западне Европе и САД-а.[4]

Познати српски филмски критичар, Милутин Чолић, оснивач међународног филмског фестивала (ФЕСТ), дао је интервју за магазин „Полемика“,[5] у коме, на новинарско питање: „Да ли Вам смета то што нас домаћи филм често приказује горим него што јесмо?“, одговара: Али ни то удварање филмом не помаже много, јер нас једноставно не воле, не воле зато што хоћемо да сачувамо властиту земљу, Косово. Ја сам био у концентрационом логору и мене поступци вашингтонске администрације у доброј мери подсећају на хитлеровску, нацистичку; они игноришу све што није америчко, они се чуде како неко уопште може да каже `не` Американцима. Сам Хитлер је изјавио, а то је објавио лист „Донауцајтунг“, који су штампали немачки окупатори и слали свим окупираним земљама. Италијани су молили Хитлера да им да онај део Косова који је припадао Немцима, да га припоје оном другом делу који је припао Италијанима, јер су већ узели Албанију. Хитлер је размишљао и рекао: `Да оставимо ми то кад се заврши рат, знате, Срби кажу да је то њихова светиња`. Није им дао. А ови не само да траже да им дамо, него бомбардовањем и уништавањем српског народа узимају и отимају као бандити. То је криминал, то је тероризам. То је први терористички рат у историји ратова“.

Сједињене америчке државе, као највећа терористичка сила на свету, током 90-тих година 20. века, разбила је државу СФР Југославију на шест-седам безначајних република, како би могла да се слободно бави најуноснијим пословима – нарко-бизнисом и препродајом оружја. Агенти Ције и њихови британски сарадници одабрали су косметске и македонске Шиптаре као најпоузданије извођаче прљавих радова. Тако је Трећи балкански рат, који је Ција осмислила током 80-тих година 20. века, а немачка тајна служба почела да остварује 1991. године, окончан бруталним разарањем Србије и Црне Горе с пролећа 1999. Оперативци ове свемоћне терористичке организације суперкриминалаца су, на тај начин, пренели базу међународне трговине наркотицима из Јужне Америке и Азије у Југоисточну Европу, е да би снабдевали Западну Европу као перспективно тржиште. То је уједно један од главних извора финансирања свих садашњих и будућих прљавих операција америчко-британске експанзије и агресивног илуминатског империјализма. Сада англо-америчко-шиптарска банда натенане „благо дијели“. Први пут у новијој историји безакоња Западни супер-криминалци тргују тешким дрогама преко легалних институција безобзирне, луциферијанске, глобалне власти и моћи.

Али, народна мудрост вели да ничија свећа није горела до зоре, па неће ни „Великом брату“ и његовим послушницима.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

[1] Д. и Д. Вићановић, Империја зла – прљава Америка, фебруар 2000, стр. 26.

[2] Д. и Д. Вићановић, Наведено дело, стр. 26-7.

[3] „CIA & UČK“ у књизи Д. и Д. Вићановић, Империја зла – прљава Америка, Београд, фебруар 2000, стр. 26-30.

[4] „CIA & UČK“, Д. и Д. Вићановић, Наведено дело, стр. 28-31.

[5] Полемика, 3. март 2006.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи