БОЛОВАЛА МЛАДА ВИНКА: Тужна песма крије причу о несрећној девојци из Пиве

                                                                Црногорка, аутор: Влахо Буковац

 

Песму “Пивљанка” многи знају, а посебно су према њој емотивни Срби из Херцеговине и данашње северне Црне Горе. Млада Винка Копривица живела је у селу Нејдано у Пиви (стара област Херцеговине). Имала је тужну судбину која је опевана у овој прелепој народној песми

Преносимо вам део текста Горана Лучића са портала Слободна Херцеговина:

У селу Недајну у Пиви, у дому Благоја и Данице Копривице љубав је награђена богатим и здравим породом. Три сина и три кћери исплели су вијенац брачне оданости и припадања. Дјеца сва претила и бистра брзо су расла и једно друго сустизало. Синове је због школовање пут одвео у Београд, а кћери су се већ почеле удавати. Родитељима је најмилије постало оно најмлађе чедо, што је радост у кући чувало кад су остали одлазили. Но и Винка је брзо расла уз планинске потоке, бијела стада и мирисну боровину. Први задјевојчени румен одавао је љепоту којој ће бити склоно младићко око. Школовала се у родном селу и оближњим Плужинама, дружила се са дјевојкама и родицама, брала мирисне букете на Цвијети, сабирала јањце по планини, пјевала кад вјетар дува и гласове носи… Била је то млада планинска ружа, срећна у свом безбрижном цвату. Родитељима на радост, браћи и сестрама на милост.

                          Село Недајно, Пива извор: flickr: Веско Копривица

 

Већ је имала двадесeтак година када се обећала момку из сусједног села. Маштала је о удаји, заједничком животу, новим радостима. Но наједном дјевојка осјети нагли умор, сустизала ју је нека старачка немоћ; осјећала је болове у зглобовима и благи оток у лактовима. Нагло црвенило коже претварало се у ранице. Нико није умио рећи шта је задеси. Као да је уроком била покошена. Браћа одмах испословаше упут код најбољих београдских љекара. Професори су је прегледали и саслушали. Тјелесни знаци били су јасни, није могло бити сумње.

Тешка болест којој нема лијека указала се као коб над лијепом дјевојком. Болест је потврђена под латинским именом Лупус (lupus erythematosus sistemicus). То је аутоимуна болест, коју медицина до данас није разумјела и открила јој исходиште. Она у имуни систем уноси такво растројство да органска одбрана почиње разарати органе које је била дужна штитити. Тако би се најпростије могла објаснита измјењена логика овог обољења. Посљедице су запаљење периферних крвних судова, ране на кожи које се отварају у крваве чиреве. Управо је израњављеност коже асоцирала старе љекаре на рањеника кога су напали вуци, па је и назваше по замишљеним вучијим траговима (lupus је на латинском језику име за вука). Медицина обољелим од лупуса предвиђа вријеме живота од 5 до 15 година. Чим су љекари болест почетно залијечили Винка је тражила да јој допусте да се врати у своју Пиву.

Више пута је одлазила у Београд и враћала се кући. Мајка Даница највише је туговала и бдила над њеном постељом. Отац је ћутао и муку гутао. Цијела Пива већ је била чула за младу дјевојку која копни под ранама. Прољеће већ бијаше огријало катуне, млади јањци су се играли, дан је јачао, живот се снажио… А у планини су дјевојaчке очи измучене гаснуле.

Једног поподнева док је мајка Даница прала карлице од млијека чула је глас кћери који је дозива. Притрчала је постељи из које су је очи жељно гледале. Винка замоли мајку да је загрли и придигне. И као што пјесма вели мајка ју је храбро тјешила и бодрила. Но дјевојка јој одлучно рече да је дошло вријеме растанка и да њеном вјеренику пренесе искрену љубав. Имала је тада 25 година. Са планине су се стада спуштала торовима када Даница заплака и ожали кћер болним гласом. Планина прихвати ехо и низ ријеку га посла мору и свијету.

Момир Копривица, Винкин брат, у данима жалости написаће текст о смрти своје сестре и предати га пјевачу народне музике Божидару Иванишевићу. Текст усклађен са музиком биће представљен јавности на илиџанском фестивалу народне музике 1967. године. Пјесма је награђена као оригиналан израз, а народ ју је одмах препознао као живи планински извор. „Пивљанка“ је постала једна од оних пјесма за које можемо рећи да је истински народна, тј. да народ кроз њу препознаје себе. Она звучи древно иако је релативно млада, а то је знак њене бесмртности.

Истакнути извођач народне музике Станиша Стошић када је око 2005. година пјевао на градском тргу у Требињу, концерт је почео „Пивљанком“. Тада је са публиком подијелио да је ову пјесму први пут чуо у билећком гарнизону док је био на одслужењу војног рока и да му је од тада постала једна од најмилијих.

И као што живот почиње болом порођаја и ова пјесма потече из родитељских суза. Из жеље једне породице да незаборавом сачува своју кћерку и сестру. Пива је изгубила дјевојку, али је васкрсла пјесму. Један дјевојачки гроб у Недајну носи натпис – Овдје почива Винка Копривица – Пивљанка. Једној пјесми радује се душа Херцеговине, баш као што се и Пива радује загрљају са Таром.

Цео текст Горана Лучића можете прочитати овде

 

 

ИЗВОР: Опанак