БЕСМИСАО (НАСЛЕДНОГ) СМИСЛА

  • Најизразитији облик безнађа је тероризам као израз снаге виртуелне забаве и потребе за прикривеним системом сегрегације и компоновања система за редукцију броја становника на планети Земљи итд. Лепота реалности смрти и естетика уметности умирања, достигли су размере апсолутног и нескривеног у границама електронског дисплеја, који се трајно позиционира на унутрашњсти задњег дела човекове лобање. Општи рат и тотално уништење остали су једине, још реално недоживљене сензације

АУТОР: Проф. др Драган Раденовић

 

Тешко је замислити како би ма који појединачни тренутак могао поседовати извесна својства, а да их није макар делом наследио од предходних тренутака. Ово је неопходан услов унутрашње кохеренције битисања света, који уз сву своју промењивост поседује стабилне структуре релативно постојаних супстанци, које трају током протока времена.

То коначно потврђује феномен вечности, јер бивствујуће постоји овде и сада и постоји свуда и увек. Истински бивствујуће постоји управо у процесу, у кретању као универзалној категорији, која се потврђује путем изграђеним од креативних идеја, а не исцрпљивањем у баналностима свакодневнице. На тај начин смисао тријумфује над бесмислом, а хармонија идеалног космоса и унутрашњег јединства стварности остварује истину у општем добру, када је човек свестан да он не ствара свет већ да га стваралачки сазнаје.

Постмодернизам је остварио своје глобалистичке претензије у сфери идејно-естетског владања.

Победоносни поход и доминација постмодернизма настао је на континуитету покорности чиме је овладао друштвеном свешћу реалности у којој живимо. Постмодернизам је остварио своје глобалистичке претензије у сфери идејно-естетског владања. На трону власти овај процес инсистира на својој неприкосновености у читавој култури и не дозвољава појаву још једног правца у плуаристичком миљеу, који сачињава диктат мањине и самовредновање разлика.

Идејна матрица у којој су одрасли анимозитети и сепаратизми затим наметнуто обједињавање у Европи и на читавом глобусу, ауторство је твораца основне идеје, која се протеже у свим познатим друштвеним системима током историје људске цивилизације. То је синтетички – вештачки догађај. Његова исценација, по потреби прикривених моћника, прати све промене и наизглед одражава непромењиву константу, а у бити замењује реалност и одраз је самог себе, симулакрум стварности.

Жан Бодријар је наговестио
да се реалност губи у
хиперреализму репродуктивних
могућности технике и технологије.

Тај псеудодогађај у времену садашњем, означен у свакој форми и на сваком месту круцијални је предмет интересовања, којег као најважнију вест и информацију преносе медији. Сензационалност са којом се тај феномен представља стотинама милиона људи чини га реалнијим од стварног догађај који се одвија.

Жан Бодријар је наговестио да се реалност губи у хиперреализму репродуктивних могућности технике и технологије, како у уметности па све до политике и алегорије смрти, која је данас живља и активнија од живота оних, чије дело мултипликује профит чуварима „универзалних вредности”. Фетиш нечег што ће „трајати заувек” не захтева објекат који је репрезентација истог, јер се средствима утицаја на психологију масе ствара екстаза негације, која према прихваћеној парадигми стреми властитом ритуалном уништењу, аутодеструкцији појединца и сатирању читавих народа.

Комунизам, у својој свеобухватно привременој форми социјализму, а потом и постмодернизам, завладали су великим делом светских социјалних и политичких ресурса остављајући утисак да је њихов систем коначно решење друштвених односа и живота људске врсте на планети Земљи. Историјско искуство и рационално сагледавање стварности врло убедљиво се супростављају овој пракси, снажно израженом идејом да је заједнички филозофски непријатељ и комунизма и постмодернизма метафизика.

У комунистичкој теорији метафизика је критикована посредством дијалектике,
док се у постмодерној теорији метафизика напада аргументима деконструкције.

Спремни да се бране од свих промена подигли су се заступници изворног Мони Архи принципа, који се супростављају и самој идеји Оца и Сина, јер сматрају да та дијархија води тријархији или тријумвирату, а то је предворје безнађа када се појављују президијум и премијер и представничке институције у републици са раскошним демократским бесмислом. По мишљењу монархиста творац је цар и то један и једини на Земљи.

У комунистичкој теорији метафизика је критикована посредством дијалектике, док се у постмодерној теорији метафизика напада аргументима деконструкције. Деконструкција као интелектуална протеза испољава непотпуност и недовољност рационалног суђења метафизици, без обзира што је деконструкција луда за правдом, како каже Жак Дерида.

По рецепту Џемса Џојса све се своди на раван речи и номиновање сопственог значења, на игру покушаја да се сачува оријентација на друштвеној вртешки, понављањњем вриске и неартикулисаних гласова по кружници кретања, у покушају очувања смисла. Критику метафизике постмодернизам доживљава као градњу моста изнад бездана где у дубини суноврата нестаје реалност.

У том паралелном свету се понекад обретао Емануел Сведенборг или где је геометријском трансцеденцијом путовао Едмунд Хусерл, глас је једино сведочанство живота језика. Заступници постмодернизма метафизику објашњавају и оспоравају управо недостатком гласа, јер „унутрашњи глас” не представља језик.

На тај начин непостојање реалности у замисли и одсуствовање или очекивање неостваривог у метафизици оснажује „баук који кружи, баук постмодерне”. На сличан начин метафизичко „присуство” сагледава комунистичка дијалектика водећи се интуицијом празнине, као аргументима за своју доминацију, који се налазе у вртлогу знакова, речи, значења, номинација… Оваква „дијалектичка” премиса нема консеквентну позицију и зато сваку другу осуђује проглашавајући је за „метафизику”.

Искуство из непосредне прошлости о свемогућој дијалектици потврђује се у снази наслеђа, којег је преузела постмодернистичка стварност.

Ту марксистичку дијалектику, неопходно је дистанцирати од Хегелове (Георг Вилхелм Фридрих) дијалектике, која се заснива на историјској оправданости и постојању тезе и антитезе, које се обједињују у синтези. Сви позитивни појмови у марксизму били су у опасности да буду проглашени за метафизичке и тако буду обесмишљени и деградирани снагом аргумената „више дијалектике”.

Искуство из непосредне прошлости о свемогућој дијалектици потврђује се у снази наслеђа, којег је преузела постмодернистичка стварност. Воља изражена до бесмисла, а која инсистира на вулгарном компромису, некритичкој толеранцији, неоснованом и неодговорном јединству и синтези различитости, a priori прихвата непознанице, које би кохабитација тек требало да потврди као позитивне.

Најизразитији облик безнађа је тероризам као израз снаге виртуелне забаве и потребе за прикривеним системом сегрегације и компоновања система за редукцију броја становника на планети Земљи итд. Лепота реалности смрти и естетика уметности умирања, достигли су размере апсолутног и нескривеног у границама електронског дисплеја, који се трајно позиционира на унутрашњсти задњег дела човекове лобање. Општи рат и тотално уништење остали су једине, још реално недоживљене сензације.

Метафизика као „погубна стварност духа” прошлости, садашњости и будућности, једина је претња забораву истине о марксистичком виртуелном свету предвиђеном да се оствари у комунизму и стварности реалног постмодернизма, у којој живимо и где је искључиви судија неизвестан бесплодни систем глобализације. Плод пуноће бескрајне празнине прошлости и постојеће садашњости, метафизика је спутала исконском снагом вере у живот и доследно врши духовну аутопсију, цепајући језгро ђавољег остварења на елементе зла и делиће добра.

 

ИЗВОР: http://galaksijanova.rs/besmisao-naslednog-smisla/