БЕРНАР ЛЕ КАРО: Чувајте се љубави која не долази од Јеванђеља!

 

bernarleKare

Бернар Ле Каро

 

 

Поштовани читаоци, представљамо вам изузетан разговор са Бернаром Ле Каро: чувеним француским православним делатником, духовним чадом св. Јустина Поповића, верним сином Руске Заграничне Цркве, писцем, преводиоцем, учесником Свезаграничних сабора и сведоком многих важних догађаја у Православној цркви последњих деценија – о светитељима 20. века, као и најсавременијим питањима православља, римокатолицизма, екуменизма и новог светског поретка данас. Текст се објављује са његовом дозволом, разговор водила Биљана Живковић…

 

Стицајем околности, наш саговорник Бернар Ле Каро још у младости је постао духовно чедо аве Јустина. Рођен је у Француској, потекао из породице која му је у раном детињству усадила потребу да трага за истином и исконским у себи. Човек изванредних интелектуалних способности, ерудитског знања, владања седам светских језика, постао је и истински православац. Али и велики борац за православље у свету. Тих, уман и разложан човек. У овом сусрету који се збива под сводом манастира Ћелије, где почива ава Јустин Поповић, одабрао је, не само због нашег подстицања, да говори о савременим токовима у православном свету, о Руској цркви, светитељима новог доба, екуменизму, српско-хрватским односима, вековној политици Римокатоличке цркве и Ватикана према православним словенским народима.

 

ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ?

 

– Ви сте православац, Француз, интелектуалац, говорите и српски, руски, грчки, немачки, румунски, енглески језик… Шта вас је мотивисало да уђете у свет православља?

– Тачно је да сам православан, тачније да се трудим да то будем, што ме не спречава да будем и Француз, привржен француској култури уколико је аутентична, православна, и мојој историји. Осим тога, историја Француске је везана за историју Србије, посебно током Првог светског рата. Мој даљни рођак Луј Воаз је погинуо уз Србе на Солунском фронту у 17. години. Што се тиче мог знања језика, нарочито руског, српског и грчког, оно долази стога што сам желео да имам директан контакт са духовнoм литературом и народима православних земаља, у чему су ме подстицали две изузетне духовне личности 20. века: руска игуманија Теодора, из манастира Лесна у Француској, и владика Данило Крстић у Србији.

Сад, које су биле моје мотивације да постанем православан? Може деловати необично или чак чудно да један западни човек буде 1965. заинтересован за православље. Скоро све православне цркве су биле заклоњене гвозденом завесом, док је православна црква на Западу била врло подељена. Постојала је и постоји и даље наша људска слабост. Као што је рекао апостол Павле: „А ово благо имамо у земљаним судовима.“ При томе сам био зачуђен виталношћу у таквим условима православне Цркве. Руска емиграција, осиромашена и у црквама од барака, је зрачила Христовом светлошћу. Као што вели апостол, ”немајући ништа а све поседујући”. Та виталност православља је фасцинантна: гледајте шта се дешава у Русији сада после готово једног века милитантног атеизма! Црква се рађа из свога пепела – итекако се препорађа! Чак и у Албанији! Два века после француске Револуције Француска се још није опоравила. Римска Црква, осим неких изузетака, није канонизовала своје бројне мученике жртве француске Револуције, као ни краља Луја XVI, док су готово све папе новијег доба канонизоване. Руска Православна Црква, канонизовала је своје мученике, укључујући и Царску породицу. Тешко је не бити ганут када видите хиљаде верника који ходочаствују, ИДУ НА ПОКЛОНИШТВО двадесет километара пешачећи из Јекатеринбурга после Литургије 17. јула, дана погубљења Царске породице. Тако нешто је незамисливо у Француској и у Западном свету уопште. Али, вратимо се духовним вредностима због којих сам постао православац. Цитирам поново оца Јустина: ”Када је Господ хтео да скрати Своје Свето Јеванђеље, Он га је свео на две свете врлине: молитву и пост”. Управо је то оно што налазимо у православљу: свету Литургију и аскезу. Како је говорио један свети либански монах на Светој Гори, отац Исаак, ”Православље има аскезу у крви”. Рекао бих, ”молитва и пост”, то је начин живота Православља, то је оно што ме је од почетка привукло православљу.

 

ПОЗНАНСТВО СА СВЕТИМ ЈУСТИНОМ ЋЕЛИЈСКИМ

 

– Познавали сте оца Јустина, које вредности Аву издвајају од осталих црквених великодостојника?

– Први пут сам се сусрео са оцем Јустином 1968. године. Обилазио сам манастире Србије и, у Дечанима ме је монах Иринеј (данас епископ бачки) од срца упутио да одем и видим оца Јустина. Оно што је било упечатљиво у његовом учењу беше његово стално позивање на догмате Халкидонског Сабора – Исус Христос је савршени Бог и савршени човек : Богочовек. Наравно, није то ништа било ново, али његово учење о томе било је много јаче него код свих осталих духоносаца нашег времена. Ако говоримо о првом утиску који је остављала његова личност, то је дубоко смирење и истовремено његова непосредност. Исто се односио са свима, како према еминентним професорима, тако према обичним људима, сељацима. Једна друга особина његове личности била је та ”директна страна”: иако ме није познавао, отворено је говорио о реалној ситуацији СПЦ под титоистичким режимом… Треба такође додати – а то је од изузетног значаја – да је живео са целом Црквом, био је универзални, васељенски човек (али не космополита!). Уједно је био Србин свим бићем, интересовао се за све православне, Грке, Русе, Румуне, чак и Африканце. Да завршим, рекао бих да упркос проблемима тог времена, отац Јустин је зрачио. Било нас је неколицина у манастиру Ћелије, где је живео, а са временом све више и више се ширила његова порука. Како је рекао о њему приснопамјатни протојереј Чедомир Остојић, о коме ћу говорити касније: ”Ништа не може спречити Христову светлост да зрачи”. Ако резимирамо његово дело, рекао бих да је био савест СПЦ тог времена. Али није говорио само својим савременицима, већ и будућим генерацијама, дакле садашњој генерацији.

 

justinpopovic

ОТАЦ ЈУСТИН И ЕКУМЕНИЗАМ

 

– Колико су духовна деца Јустина Поповића остала одана ави? Неки од њих су у врху СПЦ, и тврди се да се залажу за екуменизам, за блиску сарадњу са Римокатоличком црквом, чак и за заједничке службе свештенослужитеља обе цркве. Ава Јустин је, у том смислу, имао јасан став!

– Пошто не припадам СПЦ тешко ми је да коментаришем о ономе што се тренутно догађа. Могу да кажем само једно: отац Јустин се коначно и без резерве супростављао екуменизму, а то значи негирању јединствености Цркве, заједничким молитвама са неправославнима, испразним говорима итд. Нико као он није денонсирао својевремено такозвани ”дијалог љубави” између Васељенског патријарха Атинагоре и папе Павла VI. Прозрео је куда то све води, требало га је озбиљно схватити, то нису биле углађене празне фразе. След догађаја је осведочио исправност схватања Оца Јустина: сада знамо – из књиге доминиканца Патриса Маиеу-а ”Павле VI и Православље” – да  је 1970. године била основана једна ”тајна” комисија која се састојала од четири члана, два римокатолика и два православна (почивши митрополит Дамаскин Шамбезијски и актуелни митрополит Јован Зизјулас, у то време световњак). Та комисија је дала ”зелено светло” за заједничко служење Литургије од стране Атинагоре и Павла VI у Фанару. Пројект се није остварио пошто је Ватикан био свестан да православни свет неће следити Атинагору. Осим тога Павле VI је стрепео да ће и Атинагора, кога је искрено волео, бити анатематисан од стране православне Цркве. Тако је дакле Павле VI ”спасао” Православље од Фанарских „авантура”. То је срамно за нас!

ДЕЛА СВЕТИХ НА ФРАНЦУСКОМ

 

– Аутор сте вредних књига о светим људима на француском језику. Такође, превели сте бројна дела светих Отаца. Завршавате на француском језику житије аве Јустина. То је значајан допринос православљу у Француској.

– Цитираћу речи блаженопочившег патријарха Павла: то што ми чинимо за Цркву је 1%, остало је од Духа Светога. Што се мене тиче, неколико списа и превода су кап у мору. Постоје особе које, много више од мене, не штеде своје време и енергију. Захваљујући њима су дела светога Николаја Велимировића и светог Јустина Поповића доступна француској читалачкој публици. Мислим на три тома догматике оца Јустина и на беседе Св. Владике Николаја (700 страна) које су преведене на француски. Далеко сам од тога да сам урадио тако обимно дело !

– Писали сте о Светом Јовану Шангајском, блиском Русима и Србима, али и целом православном свету. Како доживљавате личност и светост Јована Шангајског? Реците нам нешто о односу Николаја Велимировића и Јустина Поповића према образованом, скромном младићу Михаилу Максимовићу, касније јеромонаху Јовану?

– Морам да напоменем на првом месту, да нисам лично упознао светог Јована Шангајског. Мој први додир са православљем догодио се у руском манастиру Лесна, близу Париза, 1965, где сам упознао једног дивног сведока Православља на Западу, протојереја Чедомира Остојића, пароха Руске Заграничне Цркве у Бриселу, кога сам малопре поменуо. Тада је он управо био одслужио свету Литургију са светим Јованом Шангајским који је после тога дефинитивно отишао за Америку. После тога су сви Руси које сам упознавао често говорили о њему, о његовом учењу и о његовим чудима. Отац Чедомир је говорио да је он био ”жива легенда”. Оно што ме је увек задивљавало је то што кадгод би искрснуо неки црквени проблем, увек би се нашао неко ко би рекао: ”Владика Јован је говорио…” ,што ме је подстакло да напишем ту књигу о њему.

Питате ме о ставу св. Николаја Велимировића о будућем светом Јовану. Одговорићу вам онако како ми је рекао отац Чедомир. Када га је владика Николај, у емиграцији, питао педесетих година ко је његов надлежни епископ, отац Чедомир је одговорио ”Владика Јован” на шта је владика Николај одговорио: ”Он је свети човек!”. Отац Јустин је био, као и владика Јован, предавач у Битољској богословији. Треба рећи да су они били врло различити: владика Јован је био више импровизатор, док је отац Јустин био врло уредан – смео бих да кажем, у том погледу, ”западни” човек! – тако да би се могло рећи да су имали све услове да се не разумеју. Притом их је Божија благодат зближавала у служби Цркве. Сећам се да је отац Јустин држао фотографију светог Јована у малом салону где је примао своје посетиоце. Имао је велико дивљење према његовој аскези. Као што су говорили свети Оци, што су људи ближи Богу, то су ближи једни другима, што се више удаљавају од Њега, то се више удаљавају једни од других. То је поука за наше време: све конструкције које немају Бога за основицу, пропадају пре или касније.

 

jovansangajski-ikona

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО

 

– Чиме вас је инспирисала светост Теофана Затворника, будући де сте га приближили француској читалачкој публици?

– Кад сам био млад, књига Светог Теофана ”Шта је духовни живот” била је, ако смем да кажем, ”бестселер” у руској емиграцији. У тој књизи се може читати о ”механизмима” духовног живота. Синови, или боље рећи унуци, руских емиграната у Француској, читају радије на француском него на руском, притом је језик светог Теофана прилично архаичан. Стога сам мислио на њих, као и на све франкофоне, православне или не, који желе да упознају основе нашег духовног живота. На моје велико чуђење, та књига је имала известан одјек на француску ”књижевничку” јавност. Један приказ је објављен у престижном и световном часопису ”Ревија два света” (Revue des deux mondes), а био сам позван и на католички ”Радио Нотр-Дам” да говорим о тој књизи. То значи такође да, као што каже свето Јеванђеље, ”не живи човек само о хлебу”, него има потребу за аутентичношћу. Тако и ако би у екуменском дијалогу рекли: ”Почнимо од почетка, имајмо исти духовни живот, као што смо имали током првих векова, а о осталом можемо дискутовати потом. Ваш папа је укинуо пост, иако је пост заповедио сам Богочовек Христос, као што је говорио отац Јустин. Ваша миса не личи ни на шта“.

Недавно сам присуствовао једном католичком опелу. Једна жена, вероватно лаичка председница парохије, делила је причешће верницима… То је неки други свет. Тако им само можемо рећи: ”Вратите се вредностима које су биле и ваше током првих векова и о свему можемо потом говорити! Немамо никакав презир према вама, тако вам говоримо стога што вас волимо и желимо ваше спасење”. ”Lex orandi, lex credendi”, дакле, правило молитве јесте и правило вере, како је понављао отац Александар Шмеман. Верујте ми да ми се догађа да кад тако говорим, порука бива прихваћена. То је оно о чему сведочи интересовање за православне књиге.

 

ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

 

– Присталице глобализма и Новог светског поретка кажу да је за тај поредак највећа опасност православље, опасније од исламског фундаментализма! Како објашњавате такав став?

– Сам Господ је рекао да се не треба плашити оних који убијају тело, него оних који убијају душе, управо о томе се ради. Постоји паралела између тоталитаризма Совјетског Савеза и оног Европске Уније. Као што ми је говорио у доба титоизма владика Данило Крстић, кога сам мало пре споменуо: ”Постоји црвена звезда петокрака– боје крви, бруталности – као што постоји бела звезда петокрака (Сједињених Држава Америке) – то је исто, али са лепим манирима”. Тада се свуда по свету убијало ”за социјализам”. Сада се убија за такозвану демократију (не пропуштајући притом енормне профите од проливања људске крви). Да ли је сада ”Нови светски поредак” опаснији од исламског фундаментализма? Рекао бих да је само суптилнији, безбојан и без мириса, инфилтрира се свуда под маском ”људских права”. Испољава се данас у облику ”брака за све” (једнополних бракова), сутра ће у форми еутаназије, прекосутра под Бог зна којим обликом. А то су услови за све државе које желе да приступе ”Унији”. Притом је снага свих тих установа само у нашој слабости, тако бива кад као што каже Јеванђеље ”со обљутави”. Кад сам био у Цариграду, један епископ ме је питао: „Да ли сте ишли у Топкапи да видите Мухамедову сабљу? За вас са Запада тешко је да замислите пророка са сабљом! Али ако смо лоши хришћани, Бог нам шаље ту врсту пророка…“ Ипак, како ми је рекао један Светогорац: ”Нека ђаво врши своје дело, ми чинимо своје”. Све је у томе да ми чинимо своје. Чули сте ове године поруку оца Јустина коју је он послао његовим ученицима: ”Будите посланици Богочовека”. То је порука Цркве: обучити архипастире и пастире који ће бити ”посланици Богочовека”, а не посланици Дарвина и осталих. Потребно је да православна академска просвета формира архипастире и пастире који су у стању да дају свој ”живот за њихово стадо” а не ”старозаветне” бахате свештенике и теологе који сматрају да ”народ oвај који не зна закон%2