Басеску тражи денонсирање пакта Рибентроп-Молотов и границе које је Румунија имала 1940.

БИВШИ ПРЕДСЕДНИК РУМУНИЈЕ УДАРА НА ГРАНИЦЕ БУГАРСКЕ И УКРАЈИНЕ, АЛИ ЛАВИНА МОЖЕ БИТИ СТРАШНА

                                                     Трајан Басеску

 

 

  • Румунија није у стању да денонсира пакт. Уосталом, 22. јуна 1941-ве, у моменту напада Немачке на СССР, сви споразуми који су регулисали њихове односе – аутоматски су престали да важе
  • Румунија нема ни шта да денонсира јер су послератне европске границе утврђене другим споразумима. Зато је Басескуово тражење „денонсације“ само форма испостављања територијалних претензија суседима                
  • Уједињавању Румуније и Молдавије денонсирање пакта Рибентроп-Молотов не може ни помоћи ни одмоћи. За то су довољни референдуми у те две земље. Басеску, наравно, зна да већина становника Молдавије не тежи уједињењу са Румунијом и да румунофилске партије у тој земљи последњих година губе позиције

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, коментартор МИА „Россия сегодня“

 

БИВШИ председник Румуније Трајан Басеску иступио је са оригиналном изјавом.

Најавио је да ће наредне недеље – са неколико посланика националног парламента – представити Декларацију о денонсацији пакта Рибентроп-Молотов и непризнавању његових последица.

Басеску је и раније наступао, најблаже речено, са громким изјавама. Упркос томе, слови и даље за једног од водећих румунских десно-националистичких политичара. Зато његове речи изражавају позицију једне од најутицајнијих политичких снага у земљи.

Јасно је да „денонсација последица“ напросто није могућа – оне се могу само ликвидирати.

Уосталом, Румунија није у стању да денонсира пакт Рибентроп-Молотов, који се, узгред, званично назива Договором о ненападању између Немачке и Совјетског Савеза.

Као прво, 22. јуна 1941-ве, у моменту напада Немачке на СССР, сви споразуми који су регулисали њихове односе – аутоматски су престали да важе. Ти односи су потом били утврђени Актом о безусловној капитулацији Немачке, одлукама Јалтинске и Потсдамске конференције, послератним билатералним и мултилатералним споразумима, као и Хелсиншким завршним актом.

Ово значи да Румунија не само да нема право да било шта „денонсира“, него и да нема шта да денонсира, још су послератне европске границе утврђене другим споразумима. Зато је Басескуово тражење „денонсације“ само форма испостављања територијалних претензија суседима.

Басеску то и не крије јер прецизира да нема у виду само обједињавање Румуније и Молдавије, са успостављањем „румунске границе на Дњестру“.

У томе има и одређеног лукавства јер је Румунија 1940-те – прихвативши ултиматум СССР – предала Москви не само територију данашње Молдавије, него и Јужну Бесарабију и Северну Буковину које су сада у саставу Украјине.

Уједињавању Румуније и Молдавије денонсирање пакта Рибентроп-Молотов не може ни помоћи ни одмоћи. За то су довољни референдуми у те две земље.

Басеску наравно зна да већина становника Молдавије не тежи уједињењу са Румунијом и да румунофилске партије у тој земљи последњих година губе позиције. Уосталом, председничке изборе су већ изгубиле и за њих ће моменат истине бити парламентарни избори у новембру.

Засад све иде ка томе да ће румунофили опет изгубити, а тиме ће питање анексије Молдавије бити за дужи низ година скинуто са дневног реда.

Басескуу је „денонсација“ потребна да би могао да тражи повратак своје земље границама које је имала 26. јуна 1940-те. Он то сматра успостављањем „историјске правичности“, али је за њега проблем то што је то батина са два краја.

Румунско тражење граница з 1940-те не може се тицати само Молдавије, а искључивати Бесарабију и Северну Буковину. А то су већ територијалне претензије на рачун Украјине. А још је Друга Бечка арбитража установила да Румунија мора предати Северну Трансилванију Мађарској, а Јужну Добруџу Бугарској.

А зна се: Мађарска је после Другог светског рата изгубила Трансилванију, а Бугарска је задржала Јужну Добруџу.

Колико год било смешно, под ударом би се нашла и сама Румунија. Јер, ако Букурешт крене да враћа Бесарабију – због чега Будимпешта не би вратила Трансилванију?!

Враћање на стање до пакта Рибентропа-Молотова дало би прилику Пољској да претендује не само на западне земље Украјине и Белорусије, него и на Јужну Литванију. Али, у том случају би угрозила свој суверенитет над Шлезијом и Источном Померанијом.

Не треба губити из вида ни да Бугарска жели Македонију и истоимену грчку област, а су се Албанци током 20-ог века раширили по Балкану… А да нису спорни само Јужни Тирол, и Каталонија…

Све у свему, покретање и каменчића на овом плану може покренути лавину према којој ће Атилина најезда и Тридесетогодишњи рат изгледати као пријатељски пикник у природи…

 

 

 

ИЗВОР: Факти