Бакире, марш из Сребренице!

  • Као просјечног Србина боле ме злочини Сребренице, Томашице и низа сличних бошњачких стратишта, но и поред тога не прихватам Бакира Изетбеговића као саговорника о српском злочинаштву.

 

 

Борислав Радовановић

 

 

Нисам актер спорних догађаја, али о злочинима над бошњачким народом знам подоста. Просто: аудио-видео материјали, пресуде, записи и ини извори сазнања говоре довољно да само тотални идиот може негирати неспорну истину.

Бићу искрен и признати да сам у Сребреници био само поратно и као припадник обезбјеђења у Меморијалном центру и немам директна, она „жива“, сазнања о томе шта се у том граду догађало јула 1995. године. Но, живим у близини Томашице, Јакарине косе и других масовних гробница нашег Приједора, разговарам са преживјелим жртвама или породицама страдалих, односно „живим“ са оним шта се овде догађало. Истини за вољу, нисам био судионик ни оних приједорских спорних догађања, али овде на сваком углу просто „вриште“ докази злочинаштва тако да их је немогуће избјећи. И не треба их избјегавати, него се људски суочити са истином.

Дакле, у име мог народа и у рату у ком сам лично учествовао почињени су стравични злочини над ЉУДИМА и то само зато што „идеолошки“ нису били по вољи својих џелата. Нећу упадати у замке квалификовања злочина и додјељивања им којекаквих „назива“. Просто, злочин је злочин, а свакако говоримо монструозним, нецивилизованим и крајње нехуманим стварима.

Елем, догодило се то шта јесте и данас не можемо промијенити прошлост, а понајмање оживјети страдалнике. Искрено, ни породицама жртава не можемо пружити адекватну надокнаду за њихову бол. Никакав новац, материјалне ствари или ријечи не могу надокнадити нечију ташку бол.

На стотине наших Приједорчана, Вишеграђана, Зворничана и ино осуђено је на ригорозне, а почесто и на непримјерено ниске (посебице у Хагу!), затворске казне, али ни то није никаква утјеха жртвама злочинаштва. Могло би се овде помислити како онда немамо о чему разговарати, само то је погрешан приступ.

Имамо ми још како повода и разлога за разговоре о злочинима и злочинаштву, само је овде проблем у референтности саговорника. Допадало се то неком или не – постоје особе (посебице директне жртве) са каквима треба разговарати и директно и преко одабраних представника. Са друге стране постоје и „душебрижници“ каквих се гнушам. Један од њих је Бакир Изетбеговић!

 

Шта хоће тај Бакир Изетбеговић?

 

Још се нису смириле тензије око Бакировог марифетлука поводом 9. јануара, а он „босански лонац“ доводи до кључања квазиревизијом тужбе против Србије. Каже због геноцида! У реду, хајде да малчице проанализирамо Бакирово „право“ да уопште помиње термин геноцид.

Прво, морам подсјетити како се он јавно и изнимно поноси ликом и дјелом рехметли му бабе Алије. Управо оног Алије Изетбеговића чија младалачка политичка индоктринација почива на монструозним идејама Младих Муслимана и Ел-Хидаје. Оног Алије који је сарајевске гимназијалце и другу омладину врбовао за злочиначку СС Ханџар дивизију (проводио Химлерове идеје). Дакле, оног Алије који је политички стасао на неспорном геноциду који је наше претке тада готово затро и у каквом је он активно саучествовао.

Елем, слом нацизма млади Алија није сматрао „сметњом“ његовој антисрпској мржњи, па је и поратно наставио реализовати муџахединско-нацистичке идеје (покретање журнала „Муџахид“). По издржавању трогодишње затворске казне Изетбеговић се није промијенио, већ деценијама наставља са радикалним селефијско-секташким дјеловањем, све до Сарајевског процеса.

Друго, Бакир Изетбеговић прије и током рата био је очев близак сарадник (шеф квазикабинета)  и „сива еминенција“. Тиме је подједнако одговоран за злочин против мира или изазивање рата. О одговорности за ратне злочине над српским и хрватским живљем да и не говорим. И над Србима су чињени стравични злочини, а посебице од којекаквих Насера, Цаца, Ћела, Хамзи, Тигрова и сличних беспоговорних послушника клана Изетбеговић. И сад се тај исти Бакир нашао „позваним“ да потеже приче о злочинима!

Треће, управо Алија и Бакир Изетбеговић овде доводе на хиљаде бјелосвјетских зликоваца, са којима дијеле идеје Муслиманске браће, радикалног исламизма и МРЖЊЕ према немуслиманима. Заједно са рејсом Церићем радикализују домаће муслимане и у доброј мјери их претварају у нешто шта нити је њихов идентитет, нити насљеђе. Јужнославенски муслимани општецивилизацијски били су „сам врх“ тзв. меког ислама, оног префињеног обличја мухамеданства препознатљивог на глобалном нивоу. Данас наше муслимане перципирају као терористе и опасне радикале, а то је примарно заслуга Изетбеговића.

Четврто, има ли краја ономе шта Изетбеговићи свима нама (заједно!) чине преко седам и по деценија? До кад ћемо бити жртве њихових фашизоидних и муслиманско секташких идеја? И коначно: ко је Бакира позиционирао као „репрезента“ са којим би било ко од нас (држава, народа, појединаца) требало да расправља о злочинаштву?

Надам се да су читаоци схватили поенту. Уколико то није тако, у реду – резимираћу ситуацију. Понављам, догодили су се стравични злочини који боле и мене као Србина и са каквима се никада нећу сагласити. Са те позиције желим да разговарам са жртвама, са представницима удружења жртава, па све до политичких актера. И у том смислу мислим да дијелим став огромне већине мојих сународника.

Само, Бакир Изетбеговић није „саговорник“ са којим желимо да комуницирамо, а понајмање на начин какав он диктира. Искрено се надам да је и унутар бошњачког народа сазрела спознаја о томе колико је клан Изетбеговић нанио штете сопственом народу и да ће коначно унутар те заједнице бити изречено: „Бакире, марш из Сребренице!“.

 

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи