АМЕРИКАНЦИ ИЛИ НАВУЧЕНИ НА „СЦЕНАРИО“

Дмитриј Лекух

 

Што чешће снимају, то све више испада некаква „Б категорија“

 

Мислите ви шта год хоћете, али Сједињене Америчке Државе, без обзира на потпуно одсуство укуса, ипак поседују стил.
Притом, прилично лако препознатљив. У свему.
Постоји стара изрека да сваки народ „спознаје себе“, формира сопствени поглед на свет кроз ову или ону хуманитарну област људског знања.
Ето, на пример, „мрачни германски геније“, ван сваке сумње, „себе спознаје“ кроз филозофију. Ту је све једноставно: такву количину мислилаца који су понекад у буквалном смислу преокретали представу о свету – од Канта, преко Маркса и Ничеа до Хајдегера – људској цивилизацији није дао ни један народ.
Французи – „позитивисти“ и „секуларни рационалисти“: епоха просветитељства, Дидро, Русо, енциклопедисти. Тиме је у Француској прожето све, од музике до књижевности.
Италија, без сумње – музика и архитектура. Која се „у италијанској верзији“ не назива случајно „замрзнута музика“. Да би се у то уверили, чак није обавезно ићи у некакву Венецију, довољно је прошетати по старој Москви или Санкт-Петербургу, чији су облик умногоме формирали управо италијански архитекти и њихови руски ученици.
Русија је – ни то такође нико не спори – пре свега књижевност: чак и најбољи наши мислиоци били су пре свега апсолутно блистави писци: Соловјев, Берђајев, Розанов, Леонтјев, Шестов, Иљин. Тачно тако као што су, например, велики германски песници – Гете и Ниче – пре свега били филозофи.
Британија – то је позориште. Тачније, чак не толико позориште, колико драматургија. Можете колико год хоћете волети МХАТ и „систем Станиславског“, али нешто узвишеније од британске позоришне уметности није смишљено.
А Сједињене Америчке Државе – такође очевидно – то је пре свега Холивуд.
Холивуд, који је у потпуности саздан на типичној америчкој причи – као „комикс“.
Овде треба јасно разумети да Американци не само што воле свој филм, не само што преко њега „спознају себе“ (сетите се одакле је, истину говорећи, изникао знаменити „амерички сан“) – они у њега верују. Баш онако као што ми, нажалост, верујемо да добар писац обавезно треба да буде нешто као „савест нације“.
И све би то било добро, кад се та њихова „холивудска самосвест“ не би пројектовала на све, укључујући нажалост и светску политику.
Они верују у „сценарио“. И, ако им се „сценарио“ допадне, почињу да по њему снимају римејкове.
Сетите се свих оних бесконачних „револуција“: „ружа“, „тулипана“, „наранџи“… Они су чак и нашу неуспелу „балотнују“ пробали да назову „снежном“, јер снег – с њихове тачке гледишта – то је тако по-руски.
Па сва та бесконачна „пролећа“. Сви ти истоветни флајери са истоветним цртежима-инструкцијама (комикс!) за украјински „мајдан“ и египатски „трг Тахрир“: само натписи на различитим језицима, а иначе све до танчина подударно.
А и зашто мењати, кад већ делује? Ништа, дакле, не треба измишљати, него само направити римејк. Нарочито ако је задатак глобална доминација „великог Холивуда“: нека свуда гори, хероји се не плаше, свеједно ће „Капетан Америка“ стићи где треба, и решити све што је Америци потребно. А гледаоцима остаје само да се наоружају америчким попкорном.
Само, нажалост, што чешће снимају, то све више испада некаква „Б категорија“, са одговарајућим падом квалитета.
Због тога и премијере планиране у наредном периоду (Белоруско пролеће-3, Киргиско пролеће-4 и Зимско руско пролеће-2) већ на старту могу пропасти. А када се заиста подигну до „високе уметности“, одмах се добије нека „Апокалипса данас“, и ми то морамо врло јасно разумети.

(Превео Ж. НИКЧЕВИЋ)

 

ИЗВОР: Однако и standard.rs