АМЕРИЧКА ИДЕОЛОГИЈА

Zoran Milošević

        ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

 

Америчка „посебност“ представља екстремну идеологију која се крије иза различитих тврдњи који чине америчку идеологију или вредности. Ова идеологија довела је до две важне тачке ослонаца: америчког месијанизма и америчке есхатологије. Амерички месијанизам претендује на обухвата не само грађане САД већ и других држава. Американци у оквиру овог схватања себе доживљавају „као спасиоце света“, који се у пракси претворио у Pax Americana. Папа лав XIII у енциклики Testem benevolentiae nostrae је „америчку посебност“ назвао јереси („јерес американизма“), вероватно имајући у виду америчку посебност у црквеној сфери.
Америчка изузетност (American exceptionalism) је схватање које тврди да су САД заузимају посебно место међу државама, односно Американци међу народима због свог националног духа, те политичких и религиозних институција које су формирали. Извори овог мишљења смештају се у 1630. годину, када је објављена књига Џона Винтропа „Град на брду“, мада има мишљења да је творац става Алексис де Токвил, који је тврдио да САД заузимају посебно место, јер су створили прву функционалну представничку демократију. Вера у америчку посебност више је одлика припадника конзервативне (англосаксонске популације) него следбеника либералне (јеврејске) идеологије. Лидер конзервативаца Мајк Хакаби мисли да „би негирање америчке посебности значи у суштини одрицање од срца и душе овог народа“.
Америчка историчарка Дороти Рос сматра да постоје три варијанте развоја америчке посебности. Прво, амерички протестанти сматрају да амерички прогрес доводи до хришћанске хиљадугодишње доминације, друго део Американаца повезује своју историју са развојем слободе у Енглеској и чак предлажу повратак традицијама тевтонских племена, која су освојила Римску империју. Треће, део Американаца верује у „хиљадугодишњу доминацију“ Америке, која ће онемогућити распад човечанства.
Но, најважнији моменат америчке посебности представља тврђење о томе да се САД и становништво ове државе се разликује од других народа поседовањем виших квалитета, што се огледа у прихватању очигледних истина, таквих као што су слобода, неотуђива права човека, демократија, републиканизам, преимућство закона, грађанске слободе, свеопште благостање, праведност, приватна својина и уставно право.
Критичари америчке посебности сматрају да је ово очигледан пример шовинизма и национализма. Наиме, то није нова идеја и постоји или је постојала у Великој Британији, Француској и нацистичкој Немачкој. У сваком случају, постојале су државе које су себе сматрале посебним и тим тврдњама ослањале су се на митове и узвишене националне циљеве.
Многи научници су прихватили образац америчке посебности коју је развио политиколог са Универзитета Харвард, Луис Харец у раду „Либералне традиције Америке“ (1955.). Харец тврди да у америчком политичком животу фактички није било левих (социјалистичких) и десних (аристократских) елемената, које доминирају у другим државама, јер су у колонијалној Америци одсуствовале феудалне традиције, који је утемељивао државну религију, а власништво над земљом је производило наследно племство.
Но, током 20. века развила се идеја да су САД посебне због „могућности које пружа“, односно социјалне мобилности (каријера деце без избора родитеља, место становања се посматра само као статистички податак, јер су људи мобилни и прелазе хиљаде километара, статусно – постају важни углед и богатство, јер омогућавају прелазак у вишу класу. Та тежња се описује као „америчка машта“, јер рођење у сиромашним слојевима није препрека за улазак у највише елементе власти или за стицање високог статуса у америчкој култури).
За време председниковања Џорџа Буша, појам „америчка посебност“ је унеколико истргнут из свог историјског контекста и коришћен је за оправдање америчке политике третирања себе као дражве која је „изнад закона“, односно на које се не могу примењивати овоземаљски закони. Следбеник идеје је и актуелни амерички председник, Барак Обама, који је на питање новинара априла 2009. године у Стразбуру одговорио: „Ја верујем у америчку посебност, као што Британци верују у британску посебност, а Грци у грчку“.
Америчка есхатологија посматра свет кроз призму америчког секуларизма, односно одсуства теократије. Корен ове идеологије је у модернизованој протестантској теологији, која истиче божанско порекло и мисију САД (САД су створене због Божјег промисла, а ради просвећивања неупућених и наводног ослобађања поробљених делова човечанства на Земљи, а како „ослобађају“ видимо у Ираку и Либији). Управо овај део америчке идеологије је највише на удару критике због очигледног лицемерја. Ипак, у оквиру протестантизма нашироко је пропагирана посебност САД и Американаца, односно њена богоизабраност, при чему су увек истицани не есхатолошки већ државни задаци. Према томе, ради се о стављању теологије у службу државне идеологије. Кључна фигура у формирању идеологије богоизабраности Американаца и САД је теолог Џонатан Едвардс (18. век), који је тврдио да се статус „богоизабраног народа“ мења. Тако су некада то били Јевреји, а сада су то Американци, који треба „да изграде нови ковчег спасења“. Из теологије идеју о богоизабраности САД и Американаца је прешла у књижевност и политику. Викторија Павленко са Сибирског универзитета истиче да је америчка идеологија заправо „осавремењена античка филозофија хегемона“.
Веома је интересантна повест Дмитриј Федорович Михејев, физичара, који је својевремено провео је пет година у затворима Совјетског Савеза, а потом је 1979. емигрирао у САД, где је дуго био у врху америчке науке и политике (англосаксонски део). Радио је Hudson Institute и у администрацији Роналда Регана, где је био најближи сарадник генерала Вилијама Одоме (шефом Агенције за националну безбедност). У једном интервју за портал pravosudovs.livejournal.com објашњава суштину америчке идеологије. Та идеологија је заправо формирана од Англосаксонаца (белаца, протестаната којих је тек седам одсто у САД) и скривена је у тзв. либерално-демократске вредности.
Михејев наводи да је Англосаксонска социјално-политичка филозофија заправо целовит систем, али по суштини то је теорија која се базира на неколико аксиома. Јунг такве теорије назива колективним несвесним. Дакле, Англосаксонци су у суштини расисти, јер деле људе по боји коже. Белци су по њиховом мишљењу врх, а што је тамнија боја коже, човек је мање вредан. Према расној теорији англосаксонаца вредноћа, слободољубље, подчињеност закону и стваралачки потенцијали су закодирани у ДНК. У САД Англосаксонци су својевремено чак и законски забранили белцима да ступају у брак са црнцима, Вирџинија је последња укинула тај закон тек 1968. године. У главама Англосаксонаца постоји јасна расно-културна хијерархија човечанства (чак и када су у питању белци), иако се јавно не признаје. Народи Севера Европа су у врху, а они са југа на дну. После белаца су народи Азије, а на дну Африканци. Англосаксонска теорија расне хијерахије модификована је 1920. године да би се сви белци, који су се укоренили у САД, превели у сами врх (представници лепоте, енергичности, талента, упорности и слободуљубља).
На истим принципима Англосаксонци су створили и хијерархију међу народима. То је теорија културног дарвинизма. Према овој теорији све расе, етничке групе, религије и културе се боре за ресурсе и доминацију, као што то чини појединац у друштву. Конкуренција и супарништво у борби за тржишта, утицај и ресурсе то је само мека форма еволуционе борбе, која периодично прераста у стадијум рата. На тај начин, насиље, терор и пропаганда су средство еволуције, уз чију помоћ се одабирају најспособнији народи и цивилизације. Најживотнија цивилизација побеђује у борби са другима и „постаје природни лидер човечанства“. У том смислу интересантан је податак да 60 одсто Американаца мисли да је Бог поверио Америци посебну, историјску мисију. Аутор идеје о „сукобу цивилизација“, Семјуел Хантигтон, је потекао из те идеологије, а у свом делу истрајава на посебности и доминацији англо-протестантске културе („њене традиције и вредности су извор слободе, јединства, моћи, процвата и моралног лидерства“).
Америчка епоха идеологија англосаксонизма почела је пре око 400 година када је 30.000 пуританаца населило Нову Енглеску, тј. у САД, са циљем да створе теократско друштво. Пуританци су били екстремна секта, која је учила о потреби одрицања од задовољстава (злата, дувана, алкохола, секса …). Лепе жене су сматрали извором греха или следбеницама сатане које имају задатак да искушавају слабе. Зато су у раним фазама свог обитавања, према проценама, спалили око 100.000 лепих девојака. Пуританци сматрају да Бог мора да кажњава грешнике (као у Старом завету – Јахве/Јехова), и одбацију мекоћу и љубав Христа. Овај став је заправо веза са Јеврејима, који верују у таквог Бога. Такође, то се манифестује и у досадашњој политичкој подршци Израелу од стране америчких конзервативаца.
Доктрина посебности и месијанства САД има принципијелни значај и није могуће доћи на функцију председника ове државе, ако се претходно не потврди приврженост овој доктрини. И када народи који припадају другим религијама и цивилизацијама траже да се САД одрекну политике посебности, односно месијанства и лидерства, односно од политике и уградње Новог светског поретка – траже немогуће.
Шпанци, Немци и Французи тешка срца су су прихватили доминацију Англосаксонаца. Када је реч о Русима, јасно је да не желе да се боре за неко високо место у тој хијерархији народа Англосаксонаца, већ инсистирају на једнакости и равноправности разних култура и цивилизација. Због тоа су Руси опасни за Англосаксонце, јер представљају суштинску претњу самом њиховом постојању и доминацији. Англосаксонци такво размишљање Руса доживљавају као суштинско, егзистенцијално угрожавање, због чега наваљују да униште Русију као држави и Русе као носиоце таквих вредности. Због тога Англосаксонци настоје да руски модел организације друштва дискредитују (тврдњама да је најкорумпираније, најреакционарније и најагресивније друштво и држава).
Англосаксонци сматрају да је Бог створио човечанство ради експеримента, при чему није све пошло по његовој вољи. Један од најмоћнијих анђела се побунио против Бога и постао је цар зла. Он је завео Адама и Еву, створио болест, смрт, природне катастрофе, хаос… Англосаксонци верују да само САД могу спасти човечанство од зла. Иако се служе демократијом, Англосаксонци не верују у демократију. Они верују у елитизам, тј. поделу човечанства на изабране и масу. Сматрају да је највећи део људи по природи лењ, глуп и покоран.
Дмитриј Михејев, када је у питању Русија саветује следеће: «Русија није у обавези да се просто супротставља Англосаксонцима, већ мора дати свету алтернативу и привлачнији цивилизацијски образац. Уместо расно-културне хијерархије, једнакост свих раса и култура. Уместо социјалног дарвинизма и борбе за ресурсе и доминацију, сарадњу и узајамно обогаћивање. Уместо екстремног индивидуализма – идеју самореализације личности у колективу. Уместо неограничене неједнакости у поседовању имовине и новца, разумну једнакост и социјалну бригу за слабе и немоћне. Русија мора понудити алтернативу и Англосаксонском алтруизму (жртвовање своје снаге и средстава на основу реципроцитета) у виду безусловног алтруизма словенско-православне цивилизације. Наш идеал и главна вредност треба да буде хармонија са људима и природом.
Данас у САД постоје бројни научници који покушавају да угасе мит о „америчкој посебности“ јер се ради „о дефекту који је наслеђе хладног рата“. Левичари су први започели критику „америчке посебности“. Тачније, то је учинио Хуард Зин у књизи „Народна историја САД“ (прво издање се појавило1980. године), у којој тврди да у америчкој историји постоје таква неморална дела да она не може бити образац доброте. Такође „америчка посебност“ није, нити може бити божанског порекла, јер су Американци били све само не милостиви и праведни, посебно када су имали посла са Индијанцима, али и другим народима. Амерички теолог Рајнхолд Нибур сматра да схватање да су „Американци посебни“ води моралној деградацији. Они који су себе сматрали „посебним“ бацили су атомске бомбе на народ који је капитулирао, водили све само не моралне ратове у Кореји и Вијетнаму… Такође, Американци су градили став да су „посебни“ јер су моралнији од комуниста и СССР-а, али су потом извршили неморалне агресије на Југославију, Ирак…