Александра Шуковић: Хајка на „митове“ и унутрашњи дијалог

Александра Шуковић

 

 

Спремају нам унутрашњи дијалог о Космету који је изгледа унапред одлучен будући да јавношћу кружи синтагма „приступ проблему врућом главом и хладним срцем.“ Решења која се нуде су разна, а најпре треба да одустанемо од митова и прошлости о којој мало знамо. А шта је уопште тај мит који седи на оптуженичкој клупи, и кога сви тако журе да осуде на смртну казну?

Етимолошко порекло појма „мит“ сеже далеко у прошлост. Сковали су га Хелени, да би њиме означили казивање, односно причање. Ова кратка реч од свега три карактера људски је пратилац још од детињства човечанства све до модерних комунитета, којом је човек себи желео објаснити природне појаве, друштвено-историјске процесе и порекло ствари. Митови су приче у којима има историјске истине, на чему су посебно инсистирали најпре Палефат у 4. веку пре Христа, а затим и Еухемер из Месене, али су се догађаји збили у далекој прошлости због чега су се и појавили фантастични елементи. Последњу, етиолошку функцију мита посебно је овде важно нагласити. Митови о пореклу, коренима ствари били су присутни у свим порама друштва, од религије па до порекла последње индивидуе тога друштва. To je посебно имало важност у истицању континуитета, целовитости, суверенитета и легитимног права колектива или појединца.

 

 

Важност митова у моралном и етичком смислу потврдио је и Платон у делу О држави. У античко време. Атињани су свој суверенитет, државност и дуготрајност заједнице заснивали на миту о Тезеју и оснивању Атине. Ми смо сопствену кохерентност везали за косовски „мит“, или како је то Иво Андрић казао, Косовски завет. Управо из потребе да се дезавуише кохерентност коју је овај „мит“ створио, и јавила се флоскула да је мит супротност истини, која ће га уклонити стављајући га у пејоративни контекст. Стога је отуђење Космета постало realpolitik, све само да би се на корак приближило тој недостижној Европи. Народ, један део је већ прихватио званичну мантру да је Космет одавно изгубљен, и да треба да схватимо политичку реалност. Пре него дође до било какве сагласности за отуђење, требало би се сетити оне добре старе латинске „repetitio est mater studiorum“ па да се још једном подучимо о томе шта је Космет, зашто није изгубљен и да његовом продајом нисмо продали само срце него и суверенитет. Космет није само 15% једнострано и без сагласности Срба одузете територије републике Србије, он је више од само комада земље одређене површине. Космет је појам који је уобличио наше национално биће, појам због кога оно још увек (иако готово на апаратима) удише овај ваздух, укратко основ нашег државног опстанка у идејном смислу кроз векове ропства и реалном смислу по ослобођењу. У супротном зашто би циљ српске националне политике било ширење на југ, односно Стару Србију, Космет, Рашку и Вардарску Маћедонију, да то нису вековне српске територије које заокружују српску државност? То је дакле, прошлост о којој мало знамо.

 

Схватање ствари на овакав начин не само да рефлектује потпуно одсуство свести о томе да онај ко своју историју не зна и не памти, осуђен је да је понови, а са друге стране вређа интелигенцију народа. Српско културно-историјско наслеђе говори живим и убедљивим језиком, који неће да разуме само (намерно) глув и ко не жели да чује. Дакле, оно што је одузето није изгубљено. Изгубљено је оно што поклоните, јер се поклон не тражи назад. Оно што каже народна песма „Косово се само Срба тиче“о отуђењу одлучује само српски народ, и то путем референдума, а то, како су наши званичници реклиper se, искључује сукобе. Капитулација по питању Космета значило би не само његово одвајање од матице значило би дезинтеграцију земље тим пре што би дало подстрека и другим сепаратистичким аспирацијама. Потврда за то је дуго историјско искуство које говори да одустајање од дела државе неминовно води у њено распарчавање.

У ситуацији у којој САД и ЕУ трпе унутрашње невоље, што се најбоље очитује у повећаној агресивности истих према споља, а ресурси Русије и Кине јачају, најбољи начин за исказивање бриге за будућност наше земље и наше деце, не састоји се, дакле, од „одбацивања митова који воде у нове ратове“ већ од спремности да се очува целовитост и суверенитет државе отварањем српског питања у будућности и одбацујући притом све уцене ЕУ и њу саму као стратешки циљ, као и све оно што је доводи у неповољан положај.

 

ИЗВОР: Видовдан