(Не)заборављени Срби: руски академик Владимир И. Пичета

Зоран-Милошевић
Проф. др Зоран Милошевић

 

 

 

 
Академик Владимир Пичета мало је познат српској јавности, иако је његово дело и лик веома поштован у Белорусији, Украјини, Русији, Пољској итд. У нашим енциклопедијама може се пронаћи понеки ред о овом великом научнику, Србину по националном пореклу, што се углавном изоставља. Тако у “Малој просветиној енциклопедији” имамо следећу белешку: “ПИЧЕТА Улађимер (Владимир Иванович, 1878 – 1947), белоруски историчар, ректор и професор Универзитета у Минску, академик; 1930. осуђен на 5 год. прогонства; од 1939. проф. Универзитета у Москви. Дела: Аграрна реформа Сигисмунта Августа у литавско-руској држави, Историја Белорусије, Штампа у Белорусији у XVI и XVII веку; написао и монографију о Јурају Крижанићу.”
Са Пичетом смо се “срели” у мају 2004. године када смо посетили Минск због учешћа на научном скупу. Колеге су нам, чувши одакле долазимо, са задовољством нагласиле да Срби имају значајан удео у култури и науци Белорусије, споменувши, између осталих личности, Владимира Пичету, Србина пореклом из Херцеговине (Мостара), иначе првог ректора Белоруског државног универзитета у Минску.
Владимир Иванович Пичета родио се 9. (21) октобра 1878. године, када је његова домовина добила новог окупатора, Аустро-Угарску монархију, у граду Полтави. Његов отац Иван (Христофора) Пичета био је православни свештеник. Нисмо успели да сазнамо како је Иван доспео у Русију, али претпоставља се да је побегао са неким Србима у Русију испред римокатоличке пропаганде, односно острашћених заговорника потчињавања православних папи (унија). Отац Иван Пичета био је и професор, те ректор православне богословије, прво у Витебску, а потом у Полтави. Иван је био свестрано образован човек и иза себе је оставио мноштво литерарних радова. На жалост, нисмо успели да набавимо неки од тих радова и испитамо њихову садржину, те да установимо колико је радова посвећено домовини и Србима. Мајка Владимира Пичете, Марија Григориевна, Рускиња, била је ћерка кијевског државног чиновника.
Године 1897. Владимир Пичета завршава Полтавску класичну гимназију и уписује се на Историјско-филолошки факултет Московског универзитета. Владимир је слушао предавања код, у то време значајних научних величина, М. М. Богословског, П. Г. Виноградова, Б. И. Гере, В. О. Кључевског, И. С. Корелина, Н. А. Рожкова. Највећи утицај на студента Пичету имао је В. О. Кључевски, код кога је и одбранио дипломски рад “Јуриј Крижанић о Московској држави”, који је добио високу оцену. Јуна 1901. Владимир је завршио Московски државни универзитет и започиње радну каријеру.
Од 1901. до 1903. ради као предавач руског језика и граматике, а истовремено предаје и Методику наставе у Коростишевској Учитељској школи, Кијевска губернија. Од септембра 1903. до 1905. године ради као предавач у Јекатеринославу.
Владимир Пичета, као млад предавач, започео је сарадњу са Градском ученој архивској комисији Јекатеринослава. Изучавајући архивску грађу дошао је до материјала о животу и делатности Ј. Крижанића. Године 1903. Пичета објављује свој први рад: “Јуриј Крижанић – први заговорник идеје панславизма.”
Септембра 1905. године Владимир прелази на рад у Москву, где је, прво, предавао у средњим школама, а од 1906. године у вишим.
Године 1909. В. И. Пичета стиче академски назив магистра, а већ 5. маја 1910. произведен је у доцента Московског универзитета. Универзитетска каријера није трајала дуго. Наиме, са постављењем на место министра просвете Л. А. Касе, са Московског универзитета, у знак протеста, фебруара 1911. године, група професора и доцената одлази са Универзитета. У тој групи био је и Пичета. У својој аутобиографији Пичета је записао да није припадао (иако је одржавао везе, на пример, са С. Марковићем и српским револуционарима – З. М.) револуционарним организацијама до Октобарске револуције, али да је припадао професорима који су подржавали леву политичку опцију.
Од 1906. до 1917. године Владимир предаје историју Руса у разним градовима Руског Царства (Симферопољу, Самари, Вороњежу…).
Године 1909. објављен је зборник радова либералних и омладинских публициста под именом “Вехи” (“Путокази”). У радовима философског, публицистичког карактера идеолози руског либерализма Н. А. Берђајев, П. Б. Струве и други заступали су идеалистичке и православне идеје, позвавши руску интелигенцију да подржи царску политику. Појава “Путоказа” изазвала је код лево оријентисане интелигенције оштре реакције, па тако и реакцију Владимира Пичете.
Крајем 1917. године, Пичета поново постаје предавач, а 1918. године, постаје и професор Московског државног универзитета. У фебруару 1918. године Пичета је постао магистар историјских наука, на основу објављеног првог тома монографије “Аграрна реформа Сигизмунда – Августа у Литванско-Руској држави”. Исте године стиче и докторат из историје, пошто је објавио други том исте монографије.
Јуна 1918. године у Москви је формирано Белоруско научно-културно друштво. Чланови овог друштва постали су Н. А. Јанчук, А. Н. Јасински, глумац В. И. Шверубович (Качалов) и други. За председника друштва изабран је В. И. Пичета. Исте године он је држао и курс “Историја Белоруског народа” на Белоруском народном универзитету у Москви.
После Октобарске револуције Комунистичка партија и Совјетска власт обратиле су велику пажњу на развој високих школа у Совјетским Републикама. Тако је Белорусија, 25. фебруара 1919. године, донела одлуку да се у Минску образује државни универзитет, за шта је као прву помоћ, издвојила из властитих средстава милион рубаља. Отварање Универзитета спречио је напад Пољака на СССР, тачније Белорусију. За 11 месеци окупације Пољаци су опљачкали и уништили значајна привредна и културна добра, а порушили су и зграду намењену Универзитету. Године 1920, 11. јула, Минск ослобађа Црвена армија, а после 15 дана Комисија за организовање Универзитета обнавља рад. На предлог Белорусије, од октобра 1920. године, московску Комисију предводио је В. И. Пичета. 27. децембра он је допутовао у Минск, где је са члановима Комисије приступио формирању Белоруског државног универзитета. 8. јула 1921. године Народни комесаријат за просвету Белоруске Социјалистичке Совјетске Републике именовао је Пичету за ректора Универзитета. Тако је Пичета постао први ректор овог Универзитета, који је званично отворен 30. октобра 1921. године, а на прославу је дошло 1390 студената.
Једна од највећих заслуга Владимира И. Пичете као ректора било је формирање висококвалификованих кадрова за професорске дужности. Да би створио нове кадрове Пичета је на Универзитет позвао већ афирмисане професоре са других Универзитета, познате научнике, истакнуте партијске раднике и војне функционере. На три тадашња факултета Белоруског државног универзитета радило је 14 професора, 49 предавача и 10 асистената. На тај начин млади Универзитет добио је веома квалификоване кадрове.
Друга велика заслуга Владимира Пичете јесте стварање институција које ће се бавити научним радом. На пример, Пичета је иницирао 1939. године да Историјски факултет Московског државног универзитета формира катедру за проучавање историје Јужних и Западних Словена. Захваљујући овоме, Наука о Словенима обогаћена је значајним сазнањима из историје Пољака, Чеха, Словака, Срба… Године 1939 – 1949. Пичета је држао на Московском државном универзитету курс Историја Пољске, а и специјални курс “Историја Украјине и Белорусије”. У то време, на позив Пичете, долазе на Московски државни универзитет афирмисани истраживачи, а њихов допринос је, између осталог, и у томе што су утемељили Упоредну методу у истраживању прошлости и споменика старих Словена, старословенског права и старословенске писмености.
Пичета је у то време завршио и своју тротомну књигу “Историја Пољске”, а истовремено студије завршавају и први студенти историје Јужних и западних Словена, постајући први стручњаци за ову област.
Године 1937. Пичета ради у Институту за историју Академије наука СССР-а. Исте године Пичета иницира стварање у оквиру Института сектор Науке о Словенима, где је са домаћим истраживачима предвидео да раде и стручњаци из Бугарске, Мађарске, Чехословачке, Југославије и Пољске који су емигрирали у Совјетски Савез после окупације њихових држава од стране фашистичке Немачке.
Када је фашистичка Немачка напала СССР, 1941. године, Пичета је са Институтом за историју евакуисан у Ташкент где остаје до 1943. године, када се враћа у Москву.
Октобра 1943. године обнавља се рад Белоруског државног универзитета који се дислоцирао недалеко од Москве. Велико признање за свој рад Пичета добија 1946. године, када је због великих заслуга и доприноса у развоју историјске науке изабран за члана Академије наука СССР-а.
Владимир И. Пичета је према оценама (бело)руских истраживача био један од твораца школе Науке о Словенима, чија су карактеристична обележја била ширина приступа истраживаном проблему, те нагласак изучавања на новим и савременим историјским питањима заграничних Словена, тј. Словена изван СССР-а. Стварање Институција за овај посао, такође је значајно дело академика Владимира Пичете, као и стварање кадрова који се могу ухватити у коштац са овим питањима.
Критичка валоризација дела В. И. Пичете није могућа без уважавања времена и околности у којима је живео. Пичета је прошао занимљив пут, еволуирао од православља ка марксизму, ширио знање о Словенима, учествовао у утемељењу Белоруске и Украјинске нације у духу комунистичке идеологије, што са неких других аспеката заслужује критички осврт. Наравно, у свему томе остаје неистражено шта је Пичета писао о Србима, како је доживљавао своју Херцеговину… Питања је, дакле, заиста много, али она као да чекају неког младог истраживача који ће овог нашег великана узети као тему своје магистарске или докторске дисертације.

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи