Академик Димитрије Богдановић (1930-1986)

Након пада Одесе у руке „црвених“ (1919), један део руских емиграната нашао је уточиште у Краљевини Југославији, у којој ће већ наредне године допутовати већи број будућих „Руса без Русије“, тј. „Српских Руса“ (изрази С. Пириватрића). Гостопримство које им је пружио краљ Александар I било је, како ће се показати, на обострано задовољство. Руси су добили свој нови дом, а Срби један нови живот. Неометаном интеграцијом руских емиграната у живот прве Југославије, сви аспекти друштвеног живота били су уздигнути на знатно виши ниво. Београдски Универзитет, на пример, био је преплављен руским професорима и студентима, и то је овдашњи академски живот учинило далеко квалитетнијим. Довољно је поменути да је само Српска академија наука и уметности у ближој будућности добила дванаест академика из редова руских емиграната.

Плима настала доласком Руса, утицаће посредно и непосредно и на једног од најзначајнијих интелектуалаца модерне српске историје – академика др Димитрија Богдановића. Оцене његовог стваралаштва спорадично се појављују, али оно, ипак, заслужује темељније и систематичније истраживање. Ми ћемо се овом приликом, због ограниченог простора, само укратко осврнути на живот и академска (посебно богословска) интересовања Димитрија Богдановића, док ћемо у неким будућим текстовима покушати да што прецизније прикажемо његов научни профил.

 

димитрије богдановић

Живот, ипак, вредан живљења

 

 

Димитрије Д. Богдановић рођен је 11. X 1930. у Београду. Основну школу завршио је у родном граду, а тадашњу гимназију напустио у шестом разреду како би се, по сопственим речима, „посветио богословљу“; уписао је богословију Св. Саве у Београду 1948, а испит зрелости положио 1952. године. Исте године уписује Богословски факултет СПЦ (= БФ) на коме је дипломирао 21. VI 1956. У току студија теологије уписао је и Правни факултет (1954), који је завршио 1961. године, и одмах уписао постдипломске студије на групи за Историју права. Након завршетка Правног факултета радио је као суплент у богословији Св. Саве, из које је избачен 1962. због реферата „О љубави као мерилу еванђелске ортодоксије“. Након тога радио је као правник у предузећима „Југолек“ и „Југоелектро“.

Одбрану докторске дисертације није успео да реализује на свом матичном Богословском факултету. Наиме, 8. X 1958. Богдановић је декану БФ поднео молбу за одобрење одбране доктората на тему „Живот и аскетско учење Св. Јована Лествичника“, на катедри за Општу историју хришћанске цркве са Патрологијом. На седници Савета факултета од 24. X 1958. установљено је да испуњава све услове за одбрану доктората, и тада му је одређена комисија у следећем саставу: др Димитрије Димитријевић, др Андреј Фрушић и др Стојан Гошевић; на седници Савета од 22. I 1959. Фрушић je именован за ментора (тзв. „члана-референта“); треба додати да је наслов теме незнатно коригован, уместо „аскетског учења“ у наслову је остављено само „учење“.

Иако је изгледало да ће све проћи као и обично када су у питању израде докторских дисертација, прича Димитрија Богдановића је пред саму одбрану почела да добија драмске елементе. Из његовог дописа декану БФ од 31. I 1964. сазнајемо да је одбрана тезе неизвесна јер је проф. Фрушић, пошто је хиротонисан за епископа (19. VI 1959), отишао са факултета, а након тога Богдановићу није одређен нови ментор. У међувремену је умро и проф. Викентије Фрадински с којим је, након одласка Фрушића, почео консултације око израде рада. О Богдановићевом допису се расправљало на седници Савета од 13. маја, али нам одлуке са те седнице нису познате. Оно што нам је познато јесте допис Димитрија Богдановића декану БФ од 23. маја у којем га обавештава да жели да одустане од одбране.

Између осталог, у допису стоји: „Постоји очигледна намера да ми се, с те стране (мисли на Архијерејски Синод – Б.П.), онемогући стицање степена доктора теологије, и то наводно због моје ’моралне неподобности’. При томе се мисли како на моје предавање О љубави као мерилу еванђелске ортодоксије од 10. V 1962, због кога сам отпуштен из црквене службе а да ми није дата прилика да се на одговарајући начин браним, тако и на мој законити брак, који и поред моје поновљене молбе Синоду није добио црквени благослов. И једна и друга околност не стоје ни у каквој вези са стицањем једног научног степена какав би требао да буде степен доктора теологије, где би једина релевантна чињеница могла да буде /а формално и јесте/ искључиво научна вредност предложене дисертације. Пошто на овај начин постоји реална могућност да Синод злоупотреби своја административно-управна права у односу на Богословски факултет… одлучио сам да одустанем од полагања доктората на Богословском факултету.“ На крају, Богдановић је додао да не жели да доведе у неприлику колегијум факултета и, што је још важније, цитирамо: „не могу да дозволим да се мој научни рад и стицање једног академског степена условљавају околностима мога приватног живота, околностима које су, ма колико не биле у вољи овој или оној ’преосвећеној’ личности, довољно часне и поштене да бих уопште смео излагати их таквом понижавајућем ’оцењивању’.“ Било какав коментар био би сувишан.

 

 

 

богдановић, Јован Лествичик

Као што је познато, докторски рад – Јован Лествичник у византијској и средњовековној српској књижевности – одбрањен је на Филозофском факултету у Београду 29. X 1965. године; незнатно измењен и са резимеом на француском језику штампан је три године касније од стране Византолошког института САНУ, и у нашој и светској научној јавности добио највише оцене (готово да нема значајнијег доктората у свету који за тему има стваралаштво Јована Лествичника а да не наводи овај рад; између осталих, и један од најзнаменитијих православних теолога модерног доба – Христо Јанарас – у свом докторату Метафизика тела цитира Богдановића). Додајмо да је још у току израде доктората (тачније 1961.) Богдановић са старогрчког превео Лествицу, а уз превод приложио и кратак предговор и речник основних појмова, као и коментаре; у целини гледано, то је засигурно најуспелији превод неког отачког списа икада урађен код нас.

Од 1965. године Богдановић је радио као библиотекар-текстолог у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије, а од 1968. до 1974. био је и начелник тог одељења. Исте године (’74.) прелази на београдски Филозофски факултет, где је на Одељењу за историју предавао Старословенски језик са ћирилском палеографијом. Дописни члан САНУ-а постао је 1978. године, а редовни 1985. Наредне године, 14. јуна (на празник Св. Јустина Философа), академик др Димитрије Богдановић се упокојио.

 

Научна делатност

 

Димитрије Богдановић је био изузетно марљив и посвећен научни радник. О томе најречитије говори податак да је у свему ономе у чему је постигао најзначајније резултате био апсолутни аутодидакт; мада је довољан и једноставан увид у његову ергографију да би се схватило да се ради о несвакидашњем академском делатнику. По разноврсности знања која је поседовао, он је у потпуности био ренесансни лик. Поред теологије и права које је студирао, бавио се и византијском и српском историјом, археографијом, текстологијом, кодикологијом, ћирилском палеографијом, историјом и теоријом књижевности, библиотекарством, лексикографијом…

Изузетне резултате постигао је у домену српске медиевистике, унутар које је и многе области методолошки утемељио или ревидирао. Као и његови славни руски учитељи и сабеседници (Д. Лихачов, В. Мошин, Г. Острогорски, С. Аверинцев и др.), Димитрије Богдановић је имао способност која краси само великане научне мисли, а то је моћ да томове књига синтетише и искаже са изузетним литерарним даром у само неколико реченица (довољно је погледати његов предговор књизи Х. Г. Бека Путеви византијске књижевности). Богдановић, што треба посебно подвући, није био само ванредни ерудита, он је поседовао и особену интуицију (као што знамо, управо спојем ерудиције и интуиције зналац постаје мудрац). Такође, био је и у личном и у научном смислу човек од интегритета, човек и научник коме је истина (одн. Истина) једини циљ и смисао свега.

Сада се нећемо бавити конкретним резултатима истраживања Димитрија Богдановића, то остављамо за другу прилику. Овде бисмо желели да се укратко осврнемо само на његову богословску мисао.

 

Теологија љубави

 

Када се говори о Богдановићевом научном раду обично се превиђа један значајан део његовог стваралаштва; реч је о богословским радовима. Његове патролошке студије и чланци познати су и научној и широј јавности, али текстови у којима је обрађен већи број других богословских тема је готово заборављен. Простор нам не дозвољава да појединачно наводимо теме којима се бавио и закључке до којих је долазио, те ћемо се овом приликом концентрисати на његову фундаменталну богословску идеју – љубав.

Димитрије Богдановић је сматрао да мерило еванђелске ортодоксности, тј. „примарни критеријум распознавања Христове истине од антихристових лажи“, јесте љубав. По његовом уверењу, „еванђелска љубав није ништа друго до љубав којом може да воли човек, само љубав освештана и осмишљена својим откривењем у Христу, сазнањем свога порекла (божанског), своје суштине (божанске), своје будућности и вечне перспективе (такође божанске, бесмртне). Вера која спасава јесте управо вера у то откривење љубави, вера у љубав, у смисао, оправдање, свемоћ љубави. У томе и јесте откривење, што се човеку открива не оно што он у себи уопште нема, већ оно што има, али чијег коначног и вечног смисла можда није био свестан, па ту боголикост у себи није умео да развије. Открива се не нешто непостојеће, већ само нешто непознато у нама. То је откривење љубави.“

Богдановић пише да је учење о љубави толико очигледно и јасно у Св. Писму да није неопходно неко нарочито теолошко знање, већ је довољно и трезвеноумно ишчитавање. У неколико потеза он скицира светописамско учење о љубави: пре свега, љубав је „суштина бића Божијег (1Јн. 4, 8). Отуда и егзистенција света: љубав, тј. чежња да се у апсолутну срећу уведе и неко ко није моје Ја, јесте једини мотив стварања света а посебно човека. Љубав је и основни смер божанске бриге о свету, као и основни разлог за грандиозну драму оваплоћења и спасења (Јн. 3, 16). Та љубав се потврдила кроз сву делатност Исусову на земљи, а не само у завршном акту голготске смрти. Критеријум Његовог месијанства јесте заправо чудо истинске и свемоћне љубави према човеку (в. Мт. 11, 3).“ Богдановић даље наводи да се „божанска љубав, указана људима кроз Господа Исуса Христа, претвара у закон међуљудских односа, у љубав човека према човеку, у човечност.“ Он посебно подвлачи да „Еванђеље не даје неко апстрактно мерило, у виду неког логичког постулата или формалног услова, него даје љубав, па и њу – не као емоцију, као субјективни доживљај, већ као религиозно хтење, као објективну делатност.“

Избегавајући опасност субјективизма, Богдановић умесно додаје да акт делатне љубави, по хришћанском схватању, није акт усамљеног појединца, нити може да постоји изоловано, него „права и пуна љубав на неки начин увек води у доживљај Цркве. Јер еванђелска Црква, коју гради еванђелска љубав, јесте духовни организам свих који исту веру у љубав исповедају…“ Он скреће пажњу на то да се у Св. Писму указује на Цркву као мерило ортодоксије, али да она има дубљи смисао који се опет своди на љубав; ради се о Цркви која је „јединство вере у љубав, христовску љубав што се оваплоћује у другог човека из чежње да га спасе, отимајући га од смрти, бола, од сваког зла. То је, дакле, јединство у Христовој љубави, која актом оваплоћења и спасења успоставља оно што је грехом растурено: интегритет, целовитост, хармоничност људске природе.“
На крају, Димитрије Богдановић закључује да „ако Црква није то јединство у духу Христове делатне љубави, ако Црква није организам (али и организација) човекољубља, схваћеног као делатно богољубље, онда Цркве и нема, онда је то организам и организација обмане а не истине. Ако доктрина Цркве није доктрина љубави, онда је то учење лажи. Ако Црква не проповеда љубав већ мржњу, не јединство у Христу већ раздвајање у име обичаја, науке и заповести људских, не прави мир већ немир и рат, не милост већ убиство, онда она не проповеда Христа већ антихриста. Ту нема двоумљења.“

 

 

Књиге академика др Димитрија Богдановића

 

 

 

Библиографија Димитрија Богдановића броји око две стотине јединица, и у њој налазимо готово све врсте научног текста. Најпотпунију библиографију његових радова саставила је Татијана Суботин-Голубовић: „Библиографија радова академика Димитрија Богдановића“, Археографски прилози, бр. 18 (1996), 9–26. Овом приликом подсећамо само на неке од књига које је Богдановић написао, приредио или превео, како оне које је сам објавио тако и оне које су изашле постхумно: Св. Јован лествичник, Лествица (1961), Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности (1968), Старе српске биографије (1968), Србљак I–III (1970), Ликови светитеља (1972), Законик цара Стефана Душана (књига I), Струшки и Атонски рукопис (1975), Хиландар, (1978), Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара I–II (1978), Деспот Стефан Лазаревић, Слова и натписи (1979), Историја старе српске књижевности (1980), Најстарија служба светом Сави (1980), Матичин апостол (1981), Законик цара Стефана Душана (књига II), Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис (1981), Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (1982), Теодосије, Житије св. Саве (1984), Књига о Косову (1985), Шест писаца XIV века (1986), Карејски типик (1986), Разговори о Косову (1986), Свети оци и учитељи Цркве (1989), Хиландарски типик (1995), Студије из српске средњовековне књижевности (1997).

 

 

ИЗВОР: spc.rs