23 ГОДИНЕ БЕЗ ПРАВДЕ за српске жртве на Чемерну

Председник Удружења ратних војних инвалида Зворник Драгислав Мијановић предложио је да се упути јавни позив представницима извршне и законодавне власти у Српској и БиХ, посебно Суду БиХ и представницима међународне заједнице, да одговоре зашто и након 23 године од злочина над 32 српска цивила и војника на Чемерну није покренут судски поступак против извршилаца.

Мијановић је навео да је обдукцијом утврђено да су жртве убијане на најсвирепији начин – клањем, спаљивањем, дављењем, убијањем тупим предметима, што није било довољно да се покрене поступак против извршилаца.

“Кључни сведоци који старе, живе у нади да ће правда бити задовољена. Не мали број сведока се иселио у стране земље и прекинуо сваку везу са овим крајем, али не и наду да ће злочинци који данас слободно живе, одговарати. Нама морал и лична одговорност према жртвама не дозвољавају да ћутимо”, рекао је Мијановић.

Служењем парастоса, прислуживањем свећа и полагањем цвећа на Спомен-обележју у селу Чемерно у општини Илијаш, данас су обележене 23 године од свирепог злочина над 32 српска цивила и војника, које су 10. јуна 1992. године убили припадници такозване Армије БиХ.

Парастосу за убијене присуствовали су чланови породица српских жртава из Зворника, Бијељине и Брчког.

Помену је присуствовао и Момир Буњевац који сада живи у Бијељини, а који је кобног 10. јуна 1992. године остао без осам чланова породице.

“Браћа Јован и Аћим Буњевац дошли су у Чемерно из Дебеле Међе да би спасили своје породице. Били су богата породица и са собом су довели стоку. Нису преживели напад, њих су побили на разне начине, стоку отерали, а куће попалили”, прича Момир.

Радоје Лазендић изгубио је сина Љубишу, који је имао само 21 годину. Он каже да су током мучког напада на село побијени сви који су се ту затекли.

“Тог јутра сам дошао око осам часова и видео ужас. На једној камари нашао сам осам људи, двојицу иза једне зграде, а једног иза међе. Сина сам нашао у изгорелој штали, а нашао сам и једну девојку која је са мном радила”, кроз сузе је испричао Лазендић, који је дошао из Брчког.

Секула Трифковић, који је до рата живео у Илијашу, рекао је да је у родно село дошао три дана након почињеног масакра у којем је изгубио више чланова уже породице.

“Када сам дошао, прво сам угледао крв и шталу у којој је изгорело 12 говеда. Тела свих побијених била су на месту где је сада споменик, а багер је преко њих пребацивао земљу. Кроз спаљено село видео сам једног деда како трчи, док су остали били сакривени у пећинама. Тада сам одвео свог оца Бошка, који је преживео покољ”, испричао је Трифковић, који данас живи у Мелбурну у Аустралији.

Он је рекао да су су у Чемерну живели људи домаћини, који у протеклих 100 година никада никога нису угрозили. Углавном су се бавили пољопривредом и робу продавали у Брези и Високом.

“Никад нисам могао ни замислити да овако нешто може да се деси. Зато бих позвао све добре људе да овоме стану у крај и да се злочинци казне. Оваква БиХ мени не треба”, каже Трифковић.

Старешина цркве Светих апостола Петра и Павла у Илијашу Божидар Тановић, који је служио парастос, рекао је да су пре 23 године убијени људи који нису имали злобе у срцу, који су веровали у људску доброту и остали на огњиштима.

“Од злочиначке руке страдали су невини људи, а починиоци тог гнусног дела још слободно живе, верујем, без гриже савести”, рекао је Тановић након парастоса.

Према његовим речима, посебно боли чињеница да одговорни за процесуирање злочинаца “не мрдају прстом”, те апеловао на надлежне институције да учине све како би налогодавци и извршиоци стравичног злочина на Чемерну били приведени и процесуирани.

Жртве напада муслиманских снага на Чемерно су: Милош Буњевац, Миросава Буњевац, Ранко Буњевац, Славојка Буњевац, Ђорђо Буњевац, Ковиљка Буњевац, Горан Буњевац, Рајко Буњевац, Новко Ћетковић, Спасенија Дамјановић, Ранка Дамјановић, Јадранка Дамјановић, Стака Дамјановић, Здравко Дамјановић, Манојло Ђука, Гојко Ћурђић, Мирослав Јанковић, Сретен Јанковић, Радомир Јевтић, Светозар Капетановић, Љубиша Лазендић.

У нападу муслиманске војске из Брезе, Високог и Какња убијени су и Милован Малешевић, Жарко Малешевић, Недељко Мићић, Станоје Мирковић, Миро Пантић, Стана Рашевић, Милинко Трифковић, Јања Трифковић и Рајко Трифковић, док се остале жртве воде као нестале.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске поднело је 8. марта 2007. године допуњену кривичну пријаву са доказима и именима 15 Бошњака осумњичених за ове злочине.

 

ИЗВОР: Срна