Томислав Крсмановић: СУДСТВО СРБИЈЕ- СРПСКА ТРАГЕДИЈА, РИЈАЛИТИ ПУН СУЗА И KРВИ

ДРЖАВНИ  И НАРОДНИ  НЕПРИЈАТЕЉ  БРОЈ 1- А  ПРЕСУДЕ ДОНОСЕ “ У ИМЕ НАРОДА.“

Председник Већа судија  Врховног касационог суда Србије Слађана Накић Момировић је 23.11.2018. године исписала Пресуду  Рев 795/2017, у поступку који траје од 1994. године, којом се одбија као неоснована Ревизија тужиоца Томислава Крсмановића, председника Покрета за заштиту људских права,  у вези  рехабилитационе  накнаде  штете изјављена против  пресуде Апелационог суда у Београду Гж 2430/16 од 13.10.2016. године ( Пресуда на линку – https://groups.yahoo.com/neo/groups/serbianforum/conversations/topics/45593).

Судија Слађана Накић  у овој Пресуди уствари признаје све аргументе тужиоца, да би ипак нa крају гротескно одбила као неоснован његов захтев Ревизије, без иоле ваљанијег правног и било каквог другог образложења. (Одговор на Пресуду на линку-https://groups.yahoo.com/neo/groups/serbianforum/conversations/messages/45503)

На делу је претња: Не желимо да донесемо закониту пресуду накнаде штетеТако ми се хоће? Шта ми можеш? Доказ је да и после датума Решења о рехабилитацији  Вишег суда у Београду од 14.12.2012. године, уместо престанка, насиља су настављена од стране истих починиоца, све до данашњих дана (физички  напади, претње смрћу, провале и пљачке стана, разарање личног рачунара, опструкције рада на њему, увреде, клевете, итд)..

Слично се десило јуна-јула 1975. године, када су ме сместили насилно по казни у психијатријски  азилум, да у мени изазову оправдан бес, победио сам тада злогласну казнену психијатрију СФРЈ. Доказ: широко призната моја књига Kaznena psihijatrija-ko je  ovde lud-http://www.psihijatrija-ubija.info-tomislav-krsmanovic/ Сада ме се лаћају судије из замагљених сукоба и интрига кланова у правосуђу Србије, знајући моју промишљену борбеност, изазивајући ме, слично насилној психијатризацији 1975.године, овога пута да цео свој живот посветим  обрачуну са највећим  злом у Србији- потпуно иструлелом судству и изанђалим и издрнданим судијама и судиницама  Србије.

Да је законито и правично судство Србије најобичнија фарса је широко познато. ПАРТИЈСКО судство је заменило ПРИВАТИЗОВАНО  СУДСТВО – лични сервис ТАЈКУНА. За народ Србије још нема судске правде. Судство Србије је државни и народни  непријатељ број 1. Србија копни, са свих страна je изједају свакојаки прекршиоци закона. Будући да не бивају санкционисани од судова, бивају охрабрени, људождерски гутају живо месо Србије. А Србија не види суштину кризе. Судије су гробари Србије.

Већина судија површно (погрешно)  правда своје незаконите поступке: да је држава у кризи, да је све дозвољено да би се она спасла. Судије ће онда из побуда класне припадности  стати у одбрану незаконитих приватизација и подешавати тајкунску транзицију; упињаће се из све снаге да по сваку цену онемогуће реституцију, рехабилитацију, лустрацију, и обештећења (одлагање да поумиру најорнији борци за правду, а са њиховим наследницима ће се лакше изаћи на крај, већина ће временом заборавити, или ће клонути немоћни да се изборе.)

Судским органима је дато упутство да ни по коју цену не дају правичне накнаде штете, да не враћају одузету имовину, и да не обештете све оне који су од 1945. године до данас на било који начин оштећени незаконитим поступцима државних органа. Јер наводно држава нема новца, банкротираће, охрабриће безброј оних који ће почети да траже  накнаде. Нажалост, судије слепо верују у овакве шарене лаже. Имовину није отео народ, него свакојаки енормни новопечени  богаташи, тајкуни, мафијаши и криминалци, који су сви заредом били припадници различитих структура и сегмената државе.

А ко ће и како сутра надокнадити оне који буду тражили накнаде данашњих произведених штета, јер многи грађани дан данас, чак и ако су судски рехабилитовани, трпе драстична ускраћивања њихових законских права? Зашто то држава не спречи?

Судијска професија у Србији у својој бити је интердисциплинарна, правосудним кадровима недостаје шире образовање, они немају довољно знања за објективну перцепцију врло сложеног локалног и међународног окружења. Замор, притисци, несигурност радног места, страх, временски теснац, удружени са привилегијама и јагмом да се што више ућари у друштву ГДЕ СВИ КРАДУ, су  тужна свакидашњица у правосуђу Србије. Поврх свега, ради се о кадровима који су плод методичне  селекције засноване на типу личности, где нису битни стручност и етичност, него  слепа послушност . (Аdorno. The autoritarian personality”.) Међу правосудним кадровима Србије је изразито присутно стереотипно мишљење, они виде оне ван групе као безначајне прашњаве досијее докумената у њиховим пренатрпаним сталажама, које једноставно треба само отаљавати, спремни су да олако пресуде онако како им суфлирају њихове надређене неформалне и формалне структуре, и то чине без икакве гриже савести, убеђени ” да тако треба.” Може се говорити о истинским идеолошким предрасудама у односу на већину обесправљених судеоника , ” оних ван групе ”  Krech and Crutcfield.”

Судије злоупотребљавају своја правничка знања да неуке и сиромашне судеонике који не могу да плате адвокате, преводе жедне преко воде. Правдају се да тако морају да им је наређено. Зашто онда понекад прекорачују овлашћење, непотребно  киње, богате се, оргијају? Зар судски органи  не препознају да бивају изманипулисани, да тако унесрећују свој народ, да стварају вечито незадовољство, уместо да изнађу мудра решења помирења и слоге, која постоје. Јер ако правда не буде задовољена, тињаће све убрзанији раздор у Србији.

И судијама није нимало лако, иако имају високе принадлежности (уз напомену да су ипак већина часни и поштени ), изложени су свакојаким притисцима, живе у страху, неки од њих имају осећај кривице или стида, и због тога пате (има и оних којима такво стање у судству добро долази да се богате и  изживљавају над незаштићеним судским судеоницима). Многим судијама је нејасно, ко и зашто захтева неправичне судске одлуке, да ли “ одавде“, или  неко “ споља?“ Виде да треба безакоње, али не схватају довољно зашто?

Овакав  франкенштајнски пројекат  разрешавања кризе у Србији на штету народа, а у интересу моћника, је лишен разума и у својој бити је сулуд. И због овога, мафијашка власт у Србији  састављена од недораслих и распамећених психопата и агресивних душевних болесника, је виђена на међународној сцени, од  иоле уређенијих држава, као недорасла и аутсајдерска. Зато нас неће у ЕУ. Овдашњих лопужа се гаде и  Русија и Кина (Да су овде Кинези улице и тргови би били начичкани вешалама.)

Поставља се логичко питање: зашто је поменута судиница Слађана Накић Момировић исписала такву очигледно потпуно нелогичну и сулуду судску пресуду? Одговор на ово питање треба превасходно тражити у чињеници да јој је тако наређено. Али се ипак поставља питање логичне утемељености њених свеукупних поступака, структуре њене личности?

Име Слађана Накић Момировић, и имена њених колега и колегиница сличних судија и судијиница, се у оваквом брлогу провлаче у моме судском спору од 1994. године, и пре тога, од 1971. године, од нижих судова, Првог општинског суда, Трећег општинског суда, до Вишег суда, Апелационог суда, Врховног касационог суда, све до Уставног суда Србије.  А управо су та имена на менију појединих таблоида. Описују их, као људе најнижих моралних својстава, “прелетаче“, који због таквих својстава стално опстају на функцијама, који отимају туђе станове, избацују друге на улицу, грабе за себе новац из свакојаких фондова, напредују захваљујући несавесном раду и “ услугама“, брзометно ступају у брак, разводе се, успостављају контакте са мафијашима, убицама, криминалцима, примају поклоне и девизе, имају засебне станове  резервисане за ` састанке и разоноду“, да судије заљубљиве природе буду ближе изабраници свог срца“, или оне ожењеном човеку, живе у више станова, имају врло високе принадлежности, школују децу ван земље, путују по свету и монденским дестинацијама, мунђарошки обмањују “Америчка влада подржава све одлуке Високог савета судства.” Један таблоид тврди: Како изгледа, половина судија Апелационог суда у Београду могла би да заврши у одмах у затвору. Мужеви, жене, љубавнице, љубавници, баханалије, брачна неверства, абортуси, други направи дете, и ко зна шта још, ријалити. Таблоиди предочавају: Судије Апелационог суда у Београду и Високог касационог суда  имају морал као даме са Железничке станице у Београду. У поступку грађане, који траже правду, дочекују судије чије су биографије умрљане сузама и крвљу.

Жао ми  је што ћу ово рећи, за судију Слађану Накић Момировић, која ми је изрекла Пресуду,“ у име народа“, у једном таблоиду  стоји дословце: ,,У послу се пробијала спремношћу да ”друговима изађе у сусрет”. Нарочито је то  чинила док је била судија Трећег општинског суда у Београду, где су је и чистачице затицале у необичним позама, како испомаже председнике судова, употребљавајући своја уста.“

А да ли је њој жао што тихо убија мене и моје ближње? Особа која се тако понаша, а претендује да дели правду треба да буде спремна на истину. И  да се не љути “ИСТИНА ЋЕ ВАС ПРВО УЖАСНО РАЗЉУТИТИ, А ОНДА ОСВЕСТИТИ“.

Крајем 1980-их и почетком 1990-их година судиница Трећег општинског суда у Београду која ми је судила за вербални деликт, је зетечена у тоалету тога суда како прима немачке марке у гаћице. На дочеку Нове 1976. године у Истамбулу био сам сведок када је судиница Првог општинског суда у Београду, која ме је неосновано судски гонила, примила од горопадног Турчина у разголићени деколте новчаницу од 5о долара, изгубивши се са њим у тајанственој звезданој босфорској ноћи (видети Сага о … ићима 3 Роман о Бриселу-http://enlite.org/sage/3.pdf-str. 974) . А колико је било корумпираних судија мушкараца у овоме маратонском судском поступку?

У судству Србије се региструје раслојавање: на савесне и корумпиране судије (Фестингерова коњитивна дисонанца). Уз мене стају оне судије из струје бораца за истинску реформу судства. Обећано  ми је од часних појединаца из безбедносних структура, да ће ми дати врло поверљиве и компромитујће податке о судијама и судиницама  из мога вишедеценијског досијеа. Најзад-Србија за Србију. А подоста података се налази у мојим преосталим документима након одузимања архиве 2000. године.

Министар правде Србије Нела Кубуровић је лепа, и интелигентна. Таква је била и Снежана Маловић. Али обе нису за такву функцију, јер су младе и неискусне. И Никола Селаковић, је интелгитентан, али је био млад и неискусан. На њиховом месту треба да буду прекаљени адвокати правници. Избор оваквих кадрова је саботажа..

Није никаква непрепознатљива тајна, да су судије Србије махом драстично оштећени појединци,  не само морално и духовно, органски, него и душевно. Као таквим, мањка им исправна оријентација у времену, месту, и према другима, они очигледно погрешно процењују стварност.

Описани поступци судинице Слађане Накић Момировић, и њених пајташа и пајташица, њен положај судије у највишем суду Србије су доказ трагичног стања у Србији.

Да ли дотична Слађана Накић Момировић поседује савест – као једну важну особину коју поседују нормални људи? Она се служи својим положајем да на мени и мукама мојих блиских,  не бирајући средства, оствари своје циљеве. Зар она не схвата да савест на неки начин служи као кочница, да ће већина вагати своје поступке, тежећи томе да не повреде друге приликом остварења својих циљева. Међутим, без савести у склопу њених циљева, њу ништа не може да кочи, осим можда оних правила успостављених у оквиру корумпираног правног система друштва и државе чији је она службеница, који она умишља као неприкосновеног гаранта њене судбине. Такви поступци су својствени психопатама који болују од једне стварне менталне болести, која се може означити као – потпуни и неизлечиви недостатак осећања и емпатије. Потпуно су имуни на последице, које би нормалног човека испуниле осећањима срама или гриже савести. Зар она није свесна да својом одлуком упропашћава судбине више невиних људских бића?

Зар она не схвата да и ја имам право да се браним, и да ја имам нечију заштиту? Нико овде није недодирљив? Да ли је она свесна последица својих поступака?

Записи из њене тужне биографије, у крвавој коцкарници што се зове српско правосуђе, у ријалитију Армагедону у судницама, ходницима и тоалетима судова, у становима за састанке и разоноду, виђени у склопу њених дугогодишњих пресуда, контрадиктирних и понекад гротексних поступака, у  јагми да опстане, да што више ућари, да загризе у живот који брзо пролази, узимајући у обзир њену тегобну и злехуду личну  судбину која из тога произилази (написала је о томе читав научни рад), замор, неизвесности, притисци, несигурност радног места, страх, временски теснац, породичне неприлике – уствари све заједно одсликавају особу у дубокој кризи  идентитета.

Овога пута бих се детаљније осврнуо на функцију ОПАЖАЊА инкриминисане судинице (keen and alert person). Информације из средине која окружује човека он сазнаје помоћу чула. Ови надражај иду од чула до елементарних (примарних) чулних центара у кори великог мозга, где се врши трансформација надражаја у осећај. Осећај ће се претворити у процес опажања, јер се ту осећај повезује са психичким искуством које је магацинирано у  мозгу у виду енграма (сазнања), у облику беланчевинастих творевина које чине основу у кори великог мозга.

Ове беланчевинaсте материје могу мањкати у квалитету, у њима могу бити магациниране искривљене (нетачне) информације. Судија Накић је добила нетачне информације о тужиоцу, кога су јој оцрнили, она лично га зна од раније као “ судског кверуланта, замајава се по судским ходницима.“Ипак, она увиђа да је он жртва, то је тако очигледно –  због више стотина почињених повреда законских права, и појединих тешких кривичних деликата, све до покушаја убиства, утамничења у психијатријски азлилум и проглашавања неурачунљивим душевним болесником, кажњавања за вербална ненасилна дела, полицијских прогона, тешких повреда права из области професије, насилног растурања породице и брака, претварања у мучни статус подстанара у времену од 1982. до 1997. године, физичких обрачуна,  полицијске заплене априла 2000. године 20 рукописа необјављених личних књига и 4.000 примерака либертаријанских књига (пута 5 евра), употребе личног  рачунара.

Да ли она  неадекватно употребљава енграме, услед непримерене  селекције, због импулсивности, због крајње узнемирености? Уместо да размисли, да употреби исправан енграм-па није овај судеоник, кромпир, и он је људско биће, жртва је; она брзоплето селекционира  погрешан енграм- ко му шмиргла уши, ко  је он, он не зна ко сам ја. Може ми се. Па црно прогласи за бело.

У инкриминисаној Пресуди Високог касационог суда, одбија захтев за накнаду нематеријалне штете, са нетачним образлажењем – да тужилац никад није био лишаван слободе. Енграм слаже док  трепне. У Решењу  о рехабилитацији Вишег суда у Београду из 2012 стоји: Томислав Крсмановић је био прогањан деценијама због политичких  разлога, жртва злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, има право на накнаду штете, лишаван слободе.

Да ли је Слађана Накић у стању да исправно одреагује на свакодневне трауматичне догађаје у њеном животу, и шире, на тешке стресове и фрустрације њене професије? Да ли успева да их без последица по интегритет сопствене личности хармонично интегрише у општи резервоар сопственог ЕГО-а? Органска и духовна изнуреност, импулсивност  последично  расклиматане  и издрндане личности, поједини лични трауматични догађаји, или њихов низ, енграми који носе њена познавања струке, емоције, ставове, морал, културу, еволуирају изван ЕГО, ментално “несварени“, као несварена храна у нездравом желудцу. Започињу да воде сопствени живот, инспирисани све  већим  квантумима штетних емоција и енергије, шире се, све више  испуњавајући просторе психе, расцепкавају јој личност. Осамостаљени поједини енграми судије Слађане Накић Момировић, као несварени ментални сателити  “ ландарају“, као кошавом одлепљени олуци, руминирају: колега занесењак  је био правичан, па није  реизабран, да бих опстала и преживела морам гледати себе. А један други одлепљени обешењак јој изнутра мангупски намигује: пожури, чека те он, не гњави, живот је кратак, кад је бал нек је бал, мани се поповских будалаштина.

Који од енграма њене расцепкане линчости је донео “пресуду“?

Мој брат Милић, син Милан и његова мајка Александра Фон Сакс (1946-1. јануар 2019, из познате јеврејске породице  која је средином 1930-их година  из Немачке емигрирала пред  нацистима у  САД), сестричина Валерија којој су криминалци на дужности убили мужа, сви ми живимо на ивици беде проузрокованој насиљем наведених починиоца. Сестра Нада ( 1946-2010) је уништена сличним прогонима, преминула у крајње нељудским околностима. Нас лопови пљачкају од 1945. године. А мој син и ја као најбеднији просјаци нисмо у стању да платимо сахрану несретне Александре.

Дотле, поједини  “ мудри  транзициони  бизнисмени“, милионери, и један милијардер , који су нам лично деценијама загорчавали живот, несвесни у шта су се упустили, сада притискају узнемирену и преплашену судиницу Врховног касационог суда да донесе незакониту пресуду. Њу су импулсивну и узнемирену злоупотребили. Није крива стока кад оде у зијан, крив је газда. Уствари, криви су и једни и други. DIVIDER ET IMPERA. Ja сам увек био за разум. Али има неразумних, који олако наседају на заваде. Надам се да ће ипак бити у стању да увиди последице  безумничке охолости и силничке ступидности.

Пресуда Уставног суда Србије још није донета.    

ИЗВОР: Корени