Наташа Шемић, мајка шесторо деце: Васпитавање деце у духу рада и врлина

После прогона из Призрена 1999. Наташа се у потпуности посветила деци и породици све до 2008. – Живимо на 54 квадрата у стану мојих родитеља – то је јако мало. -Родитељи волите и хвалите своју децу, каже Наташа.

Наташа Шемић, рођена у Липљану, педесетгодишњакиња, мајка шесторо деце, начелник Одељења за инвестиционо одржавање пословног простора Секретаријата за имовинске и правне послове Градске управе града Београда, једна је врло динамична, организована и успешна, лепа, мајка и жена.

Са Ранком Шемићем, познатим певачем, склопила је брак 1990.године, и живели су у Призрену. Већ следеће године дипломирала је на Грађевинско-архитектонском факултету у Приштини у року, са просеком 8,46.

– Факултет сам завршила после рођења нашег првог детета – сина Огњена који је данас мастер грађевине, запослен у Новом Саду. Сад кад погледам уназад, видим колико је све то било напорно. Али, имала сам велику подршку родитеља и љубав мога дивног супруга.

Наташа је задржана на Грађевинско-архитектонском факултету у Приштини, као асистент-приправник. Затим је родила друго дете Зорану, која је апсолевент на Шумарском факултету, запослена у једној агенцији. По рођењу другог детета Наташа је због породице и путовања прешла да ради у ЈКП Цвилен у Призрену, као руководилац инвестиција.

Рађала и под бомбама, у Призрену

-После другог детета био је период кад сам мислила да је то то, и да смо срећни са двоје деце. Покајала сам се и 1997.године и „десила се“ Анђела, наше треће дете, она је студент друге године на Факултету политичких наука-смер међународни односи.
Од Анђелиног рођења, сам у ствари, и престала да радим до 2008. године, прича Наташа.

У рату 1999. године, под свећама у болници у Призрену, и под бомбама, Наташа је родила четврто дете, сина Михаила који је ове године матурирао у 13. Београдској гимназији.

-Исте године 14. јуна, са четворо мале деце, Михаило има само месец дана, напуштамо Призрен, напуштамо Косово и Метохију, истерани из свог дома, остављајући за собом комплетан део живота. Настављамо да живимо у Београду. Било је потребно да једно од нас буде уз децу. У том периоду сам потпуно објаснила себи да је породица изнад свега и да треба да се посветим деци у потпуности. Рађам Теодору 2001. , она је ученик Техничке школе у Београду и Николу 2006. године, који је у петом разреду основне школе, каже Наташа.

Није лако кад останете у другом стању пети, па шести пут… није лако ни физички, а да не причам о тренуцима кад сам уистину помишљала – зар опет…

– Тешко је одрећи се личних угодности, да не причам о свету – сви вас гледају као луду, глупу, заосталу…. Волимо децу а потичемо из породица где су наши родитељи имали по троје деце… а наше баке по шесторо… сећа се Наташа.

Наравно да је то све дар од Бога… јер кад смо1999. остали без игде ичега-кућа опљачкана, а Ранко све време рата на самој граници према Албанији… а ми остали живи и здрави, били смо срећни што смо „на броју“. У Београду све из почетка… Почела сам поново да радим тек 2008. године…

Благодат породичних окупљања

– Субота и недеља су дани кад се окупљамо… Сви волимо те ручкове и вечере кад смо заједно. Много је важна заједница, да деца воле свој дом. Тада се испричамо, смејемо, договоримо, радујемо а и тугујемо… Највише волимо Бадње вече, Божић, Васкрс, нашу славу Светог оца Николаја, кад је све свечано у славу Бога – то су трпезе љубави и оне су најлепше…

Рођендане не славимо , али обележимо и то је прилика да се окупимо са баком и деком, а тетке и стриц ако стигну дођу и они са својим дивним породицама и то су дивна окупљања…

Наташа Шемић

Никола је најмлађи па је, како мајка каже, ипак мало размажен… или презаштићен, али то ће ова породица да исправи. Никола је дете нових информационих технологија. Породица инсистира на дружењу, али се и то заврши са мобилним у парку…

-Живимо на 54 квадрата у стану мојих родитеља. Искрено – то јако мало.

Институције ГО Савски венац – у којој сам радила и Градска управа града Београда, у којој сада радим по том питању нису се показале заинтересованим за било какву помоћ у облику неког проширења стана…

Испите спремају у читаоницама

Док су мали – у основној школи, деца породице Шемић уче заједно – где год нађу мало тишине, или са мајком Наташом или са неким старијим дететом. Помажу једни другима. А на факултету, Шемићи углавном уче у читаоницама…

У кућним пословима помажу сви. Наташа воли уређивање дома и то се одмах види, али јој помажу сви у кући.

-Ранко је мој велики помоћник, он све набавља, ја не знам шта је то пијаца…и воли да кува. И деца воле да кувају понекад неке своје специјалитете…

Породица Шемић је највише пажње поклања образовању и развијању талената код своје деце. Воле спорт и музику…

– Огњен и Зорана су уз нашу велику подршку били пре две године у Америци на Аљасци у граду Енкориџу, што сматрам нашим великим заједничким успехом, напомиње Наташа. Ишли су као студенти, кроз програм WORK AND TRAVELL, на пет месеци боравка и рада у Америци. Није било лако, обављали су сезонске послове, али им се жеља остварила. Стекли су искуство, пријатеље, научили језик…и тада себи платили обилазак Лас Вегаса, Лос Анђелеса, Сан Дијега,Чикага и Њујорка…

-Трудила сам се да им пружим што више нежности и љубави. Тата је понекад мало и строжији – тако и треба. Искрене љубави има, да их ничим не условљавам никада… да их волим и кад погреше…да их слушам. Било је и галаме кад сам била млађа, сад не галамим- врло ретко…

Много је важно сачувати их од тог критиковања пред „светом“. Дете је најважније. Родитељи волите своју децу… љубите их и хвалите их… полако, са љубављу, са смирењем…

Децу васпитавамо да пре свега верују у Бога и да се Богу моле, да буду добри, часни, поштени, мудри и вредни људи, да воле ближње, да не буду злобни, да живе у истини и љубави, без лицемерства и лукавства, да воле свој дом и породицу, да поштују друге људе и њихове обичаје и веру, да бране себе и своје, да воле своју отаџбину, да се труде, уче и раде, рекла нам је Наташа.

 

Аутор: Славица Ђукић

 

Извор: Јединство, Магацин