ИМЕ СРБИН ИЗ СУНЦА ИСТИЧЕ

Ко год данас припада словенском стаблу народа, он пре свега припада сербиској раси и србиском народу. Словенско име се појавило врло касно, тек у шестом веку, 552 год.н.е као једно од имена сербиског народа. Словенско име се заснива на језику и подразумева народ који слови истим језиком, за разлику од онофа који не слови, па је у том случају нем као Немци. Ово име је морало настати негде на крајевима сербиског народа где је био у додиру са другим народима различитих језика. Пре словенског имена било је једно друго име, који се такође темељило на језику, а то су Јазиги, односно Јазици. То је име означавало народ који говори исти језик, баш као што словенско име подразумева народ који слови. У данашњем времену не постоји језичко јединство народа сербиске расе, они међусобно више не могу да слове, па је назив Словени изгубио свој смисао. Ако је језичко јединство изгубљено, нико није могао изгубити своје порекло, своју припадност сербиској грани народа.
 
Нема ни једног словенског народа на чијем простору није раније било заступљено сербиско име као народно име. Баш зато што се сербиско име појављивало свуда, на удаљеним просторима и у свим земљама, ми имамо велики број мање или више различито записатих сербиских имена.
Румуни Србе зову “Сарби”, што је један од старијих облика србиског имена као и Серби. Никола Јорга каже: “Код Румуна “Србин” је друго име за све Словене, име које се примењује целој раси, јер Румунији, Бугари су такође Срби. У осталом, није познат начин говора шкеи, (то јест словенски) него само србиски, сарбеште.” (Nicilae Iorga: Historie des Roumains, III.ст.301, L’Academie Roumaine, Bucarest,1937).
Маретић, Рачки, Шафарик, Добровски, Велтман и многи други словенски научници се слажу да је име Серб врло старо и дубоко укорењено међу свим Словенима. Тако Јосиф Добровски у своме Годишњаку за 1827 годину пише: “Истоветност Лужичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена када су се србиском именом сви тадашњи Словени називали, пре него што је настало Словенско име.” Александар Гиљфердинг сматра да су: “…на бескрајном простору постајале разне државе Серба, које је везивао само заједнички језик…” (65.I.ст.44)
 
 
Шафарик је сматрао да је име Венеди туђе, а да је домаће име за Словене – Серби. У своме делу Словенске Старожитности, страна 95-98, Шафарик каже: “…можемо запазити са сигурношћу да су Венеди и Спори (Серби) два главна имена једног истог народа. Јордандесови Винди су код Прокопиа Спори и обратно…” Вацлав Мацјовски је сматрао да је Прокопије преправио реч Серби на Спори. (Срби Народ Најстарији ст.43, Олга Луковић, ИПА “Мирослав”, Земун, 1994.) каже: Споре нико други није поменуо осим Прокопија. Луј Леже каже: ” Сорби и Сорпи је било непријатно грчком уху и зато Прокопије каже да се име Спори раније давало Словенима и Антима.” (Louis Leger: Cyrille et Methode.ст.6, A.Franck, Paris, 1868). Алфред Мори каже: “Прокопије (III.XIV) пише да Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народ звала Спорима, то јест Србима.” (Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Juin 1869 ст.363) Добровски и Шафарик су чврсто уверени да је то грчки прелик имена Срби. У 9-ом и 10-ом веку Срби су били од Одре до Волге, каже Шафарик. Епископ Саломон (умро 920 године) у делу Mater Verborum каже: “Sarmatiae…Sirbi tum dicti…id est quasi Sirbutiu”. – “Сармати… који су се тада звали Сирби…што је као Сирбутиу”. Јован Рајић је име Сармати читао као Сарбати.
Чех Вацерод, који је 1102 год, преписао Матер Верборум на многим местима је уз наведене називе дао тумачење и на чешком језику. Код назива Сармат редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује да су Толомејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат, “Sarmatae populi Zirbi”. ( Олга Луковић: Срби народ најстарији ст.206) Сергеј Соловјев каже: “Писци првог века н.е. знају Словене под именом Венеда око Висле, међу племенима сарматским, финским и германским, код којих се сусреће и име Серба даље према истоку… Још је Такит истицао сличност између Венеда и Сармата… Писци следећих векова (после 1-ог века н.е.) постојано помињу међу главним народима Сарматије – Венеде, а даље на исток – Сербе. Половином 6-ог века, према Јордану, многобројно племе Венеда делило се на два народа – Словене који су живели на и од врха Висле па на исток до Дњестра и Анте, који су били силнији од првих и живели у Црноморју од Дњестра до Дњепра… Прокопије такође зна за Словене и Анте, додајући, да су у древности оба ова народа била позната под једним општим именом – Спори, у којима новији истраживачи, не без веродостојности, виде Сербе. Прокопије говори да на обалама Азовског Мора живе Утургури, а пространства даље од њих на северу заузима безбројни народ Анта.” (Сергеј Соловјев: Историја Россиј,I.ст.92. Издатељство Социаљно-Економическој Литератури, Москва, 1959).
Од почетка н.е. име Сармати, готово стално, замењује у Европи име Скити. Велика Русија, Мала Русија и Пољска биле су тада обележене као Сарматија. Маркиан из Хераклеје нам каже да се земља Сарматија простире од Бористена до Висле и Балтика, и да броји укупно 56 различитих племена. Клаудије Толомеј убраја међу Сармате: Јазиге и Роксолане, а затим каже да су Серби такође Сармати. Мопри напомиње да су Венди или Венети народ “истородан” са Сарматима. Њихово име их, природно, повезује са Омировим Венетима или Хенетима о којима стари писци говоре као о народу у Пафлагонији. Херодот поистовећује Енете и Венете као и Сармати пореклом Меди. (Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Avril.ст.231) На другом месту Мори пише: језик ових као онај који је морао имати доста велику сродност са сарматским језиком; и заиста међу новим именима река, које се јављају истовремено као оне са кореном “дан”, налазимо да се Хипанис звао Буг (Бог), што је чисто словенско име”. (Jornal des Savanys,May.ст.304)
Луј Кузин пише: “Готи, Вандали, Визиготи и Гепиди звали су се раније Сарматима..” (Louis Cousin: Histoire de Constantinople,ст.288, Damien Faucalt, Paris, 1672) Исти писац каже за Вандале: “Неки их зову Гетима. Сви ови народи имају различита имена, али доста слични… Ја верујем да су сви истог порекла и да су узели различита имена по њиховим вођама. Сви су раније живели северно од Дунава.”(ст.289) Исти писац наводи Теофилакта Симокату који, за Словене, каже: “Гети или Словени”. (III.IV.4)
Стари Серби су славили бога рата, Арету, у виду мача, који побијали у земљу. Овај побијени мач је истовремно имао изглед крста. Пошто се крст налази код Серба широко заступљен као верско обележје пре хришћанског времена, а налази се и у сербском грбу, који такође потиче из тога времена, потребно је објаснити његово значење. Крст представља четири једнака дела, са којима се повезује и четири годишња доба. Расени су имали врло развијено схватање о распореду звезда у четири небеска квадрата и о њиховом утицају на живот људи.
Самуел Крос каже: “Посигурно, Словени нису почели своју историјску каријеру под овим именом, него под другим које се етимолошки односи на енглески израз Венд или немачки израз Венден, често примењене на Словене и у наше време.” (Samuel Cross: Les civilisations slaves a travers les siecles, ст.13, Payot, Paris, 1955) Делује изненађујуће то што Крос не помиње Сербе. Једноставно прескаче преко овог имена. А затим каже да се име Словени јавља први пут 550. године. (ст.17) За Сармате из Паноније Крос каже: ” Ови Сармати су препознати, малом потом, да су Венди, што значи Словени.” (ст.37)
Да су Словени етнички Серби то су знали и до тога закључка дошли и многи страни писци. Лавис и Рамбо кажу: “Словени су сами себе називали Сербима; чему се приближава облик имена Спори, доста чест код византијских писаца. Ова реч изражава идеју народа, нације… најстарији облици словенског имена су: Словани, Словени и Словаци.” (Ernest Lavisse, Alfred Rambaud: Histoire generale, ст.691, Armand Colin, Paris, 1893.) Исти писци су дошли до убеђења да се словенско име раширило у данашњем смислу тек у деветом веку. Баш у деветом веку један баварски географ је написао у Временику следеће: “Descriptio civitatum ad septentrionalem plagam Danubii: Zeriuani, quod tantum est ragnom, ut ex eo cunstae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant.”Што значи: “Серби, чије је краљевство (или држава) толико велико да су из њих произишли и пореклом су сви словенски народи, као што они сами тврде.” (Hormeyersaschiv, seite 282/283, Munchen) Carl von Czoernig: “Право и опште име свих Словена било је Сербли…” (Ethnographie der Osterreichischen Monarchie, Wien, Band I, 1857) Калај, у својој “Историји Срба”, пише: “По испитивањима налбољих научника сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти били су само огранци ове породице.” (Срби народ најстарији ст.42) Мало даље у истом делу Калај додаје: “Опште заједничко име Србин касније је забачено, име Анта већ у петом веку по Христу потпуно нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име: Слави, Славини.” (ст.40) Сипријан Роберт: “Испочетка су сви Словени називани Венди или Срби…Срби Илирије су заиста најстарији између Словена.” (ст.40) Листа страних писаца који су доказивали да су сви Словени пореклом Срби није исцрпљена. Ово је опште позната и прихваћена ствар. Не би имало ни смисла задржавати се дуже на доказивању нечег што је већ доказано и што се на разне начине само по себи доказује.
Потребно је да се још мало осврнемо на име Сармати, за које смо већ рекли да је то за једно слово измењено име Сарбати. Већ смо напоменули да Румуни и данас Србе зову Сарби. Замена слова бука са словом мим настала је под утицајем грчких писаца. То су добро познати случајеви као Сарбигетуша – Сармигетуша, Сирбиум – Сирмиум, Сербиле – Сермиле итд. Козма Прашки, из 12. века, наводи следеће облике имена Сармата: Сороматас, Соломатас, Фороматас, Сарматас, Сауроматас, а он лично употребљава облик Сороматас. (Cosma Pragenis: Chronicon, ст.129, J-P. Migne, Paris, 1894.) Чудно је то што Козма на једном месту пише србиско име као Зрибин, а издавач га исправља и ставља Сораб. Јосиф Добровски је писао у писму Јернеју Кпитару: “Срб пак није ништа друго него Сармат, скраћено и предругојачено.” Јохан Карион је писао да је од имена Самати настало име Сораби путем замене слова. (Реља Новаковић: Срби, ст.165, ИПА “Мирослав”, Земун, 1994) Тачно је да је у питању замена слова, али није од имена Сармати настало Серби, него обратно. Исто као и Карион мислио је и Давид Хитреј да су Срби добили име од Сармата. (ст.171) Вадианус каже: Постоје две Сарматије, азијска: од Дона и Азовског Мора па на исток, и европска: од Дона до Германије и од Балтичког Мора до Дунава. Јазиги и Дачани су Сармати. Гете Римљани називају Дачанима. (Vadianus Joachim: Epitome, ст.65, Christopher Froschue, Tiguri, 1534) Па баш престоница Дачана и Гета се звала Сарбигетуша. Бергман каже: “… народ сарматске гране је предак Словена, Венда и Литванаца”. (Frederic-Guillaume Bergmann: Les Getes, ст.3, Treuttel et Wurtz, Strasbourg, 1859) Поново Вадианус: Скитија се уопштено зове Сарматијом. Пољска је део велике Сарматије. (ст.66) За Илире Вадианус каже да се они вулгарно називају Словенима. (ст.56) Роберт Латам каже: Под именон Сармати обухватима Литванце и Словене, назив Сармати је бољи од других назива. (Robert Gordan Latham: The Natural History of the Varieties of Man, ст.535, John Van Voorst, London, 1850) Затим Латам каже: Од свих Јафетоваца Сармати су најдуже сачували њихово старо веровање. Они говоре језик који је најближи санкритском. (ст.536) Сипријан Робер каже: Књига “Матер Верборум… стварно каже да су самородни становници Сарматије били Серби… задржаћу се на констатацији да је име Серби употребљавано, тачно као име Венеди за обележавање целокупне словенске расе. ” У вези Срба које помињу Плиније и Толомеј код Азовског Мора, он каже: “Ти руски Серби, још у деветом веку по Христу, представљали су велики народ.” За племена Штајерске, Крањске, Корушке и Венецијанског Залива исти писац каже да су их називали не само Венадима него и Србима, а тим именом су их особито називали немачки витезови, наследници Карла Великог…” Па затим: “Тако како смо видели, да Словени под именом Венда истовремено бораве, пре Христа, на обалама Балтичког, Јадранског и Црног Мора, тако исто географи с почетка хришћанске ере их представљају као Србе, који су запоседали Пољску, и стару Пруску, а у исто време степе јужне Русије, Луковић овде напомиње да у то доба није још постојало име ни Пољске, ни Чешке, ни Русије!) и област око Јадранског Мора, где су Словено-Срби сачували до данашњих дана њихово првобитно име.” (ст.135) Сипријан Робер је такође рекао и ово: “Прото-Серби са Доњег Дунава и од Црног Мора су преци свих Словена.” Робер изводио порекло имена Венети, Венеди, Винди, од имена сунчаног божанства Вид – у смислу светлости сунчеве, које се налазило раширено код Словена.
Соловјев каже да се код древних писаца сачувало предање да су Сармати пореклом од Меда, то предање и наука потврђује. Сармати су се клањали мачу и огњу као божанствима. (ст.87) Ми смо већ опширно објаснили порекло и случај Меда. Поред свега што смо већ напред изнели, тврдња да су Сармати пореклом од Меда говори нам само да се ту ради о једном истом народу. Међутим, правилније је рећи да су Меди пореклом од Сармата. То што Соловјев наводи да су се Сармати клањали мачу и огњу, па то је била општа појава код свих сербиских племена. Мач је био обележје бога рата Арете, а огањ бога сунца. Стари писци су говорили да је код Скита бог рата представљен мачем. Ми смо већ навели Ванианусову напомену да се Скитија уопштено назива Сарматијом. Још једно широко раширено верско обележје кад старих Серба била је свуда присутна улога “Дрвета Живота”. То није једноставно гледање на друидски дуб, него много савршеније схватање улоге дрвета као обележја плодности природе. Храст је често узиман за Дрво Живота, али није само он. У Баковом обреду то је бршљан. Често је то једно неодређено дрво у виду украса. Соловјев даље каже да су од Сармата најпознатија племена били Јазиги на западу и Роксолани на истоку, а затим и Бастрани, који су се делили на три поколења: Атманово, Сидоново и Певциново. Цар Хадријан је морао плаћати данак Јазигима и Роксоланима. (ст.87) Име Јазиги односи се обично на сербиска племена између Дунава и Тисе. Име је настало по језику, Језики, и имало је исто значење као касније Словени.
Важан историјски докуменат је Несторов Временик из Печарске Лавре, написан у 11-ом веку. Велики недостатак тога документа јесте тај што Нестор, његов писац, није познавао старију историју, па он чак и не помиње Роксолане. Словенско име примењује на сва сербијска племена, према стању из 11-ог века, а та иста племена назива именима тога времена, именима каква нису постојала хиљаду година раније. Нестор каже да су сви Словени пореклом из Илирика и почиње стварну историју Словена од Трајановог освајања Дакије. Он каже да су се, због најезде непријатеља, Влаха, под којим именом подразумева Румљане, словенске племена винула из Подунавља на северо исток. Од овог сербијског народа што је отишао из Подунавља настало је пет главних племена и то су: Пљани, Древљани, Драговићи, Словени Новгороски и Полочани. Једно племе из Подунављу се звало Лешани, по лесу, односно шумовитом пределу где су живели. Такво име се налази у Црној Гори – Љешани, а и у србским народним песмама у имена Љеђана града. Од ових Лешана су Пољани који су се населили у пољима око реке Дњестра. Од ових Пољана су настали каснији Пољаци, Љутићи, Мазовшани и Поморјани. Древљани су били суседи Пољана на Дњестру, насељени у шумовитим пределима и по томе су, како се мисли, добили име Древљани наспрам Пољана. Марин Дринов сматра да су Древљани од Тривала, заправо да су Тривали Древљани. Драговићима су се населили између река Припјата и Двине. Делови племена Драговића налазили су се још у Македонији, код Солуна и у Бугарској на реци Драговици притоки Марице, затим у северној Сербији, данас у Немачкој. Словени Новгордски су посебан случај. Они су били једини који су се називали Словенима. Нестор каже да су они који су се населили око језера Иљмена узели име Словени, он дословно каже да су се “прозвали именом Словени”. То је прва појава тога имена. Они су саградили град Новгород који је постао стони град Русије. Поводом овога Соловјев каже: Ногородски Словени су се, највероватније, назвали тако да би се разликовали од Финаца који су их окруживали. (ст.95) Ово се разуме просто само по себи, јер је на томе простору било оних који слове и оних који не слове. Како се ширио утицај Новгорода, тако се ширило и име Словени по Русији, да би се у шестом веку појавило као једно од имена за сербијски народ. Полочанима су се називали они који су се населили на реци Полоти, притоки Двуне. Они који су се населили на Десни, Семи и Сули, назвали су се Северни или Северјани. Од Полочана су Кривићи, који се налазе на врх Волге, Двине и Дњестра и имају град Смоленск. Марин Дринов налази племе Смољана на реци Мести у Тракији. Од њих су Северјани. (ст.93) Кривићи су били ближе Кијеву, а Северјани на источној обали Дњестра, на Десни, Семи и Сули. Од Кривића на југу, по Дњестру и његовим притокама појављују се Северјани. Значи да су Северјани били прво на западној страни Дњестра, на северу, па затим прешли на југ, на источну страну исте реке. Шафарик назива Северјане Сербима. Пољани, Древљани, Драговићи, Словени Новгоредски и Полочани су имали своја кнежевства. Код Лешана су била два брата: Родим на Сожи, а Влатко на Оки. По њима су се назвала племена Радимићи и Вјатићи. Сеоба под вођством ова два поменута брата није се десила у време освајања Дакије, него раније. Из неке раније сеобе су такође Бужани на реци Бугу, који су после прозвани Вољанима, Дуљеби, такође на Бугу, Углићи и Триверци на Дњестру и бројна племена до мора и Дунава. За Углиће и Тиверце Соловјев каже да су били врло бројни и да њих Прокопије и Јорнадес називају Антима. (ст.96) Један део Лешана из подунавља се населио на Висли. Од ранијих сербских племена у савременој Украјини и ових придошлих по освајању Дакије, 107 године н.е, настали су Великоруси, Малоруси (Украјинци) Бјелоруси, Пољаци, Литванци, Летонци и Поморјани (Померанија).
Име Руси је новијег датума, старији облик овога имена је Раси и Рашани. Сами Руси себе називају Расима. На истоку Европе и нарочито у Азији Раси се зову Роси, што је дало старо име Росолани или Роксолани. Раси је једно од имена за Србе и оно се налази као веран пратилац србијског имена на многим местима. У Роданију, као Пиринеја, у земљи сербијској, главни град се звао Расион, који је познат из каснијих времена као Русијон и по њему је тако назван и тај предео. Досељеници из Људеје у Италији називају се Расени, Раши или Рашна, а које делује као неко друго племеско име унутар сербијског. У Србији се налази значајна покрајина под именом Рашка са главним градом Расом. Име Рас и Раси потиче од имена богиње земље Расе или Реасе која је била нарочито на части код земљорадничког дела становништва. За разлику од земљоделаца поклоника богиње Реасе, поклоници бога Сербона били су у првом реду ратнички сталеж, владари и свештенство, то јест они који су се називали заједничком именом Гети. Остатке овога стања из античког времена налазимо у средњевековној Русији. Руски историчар Велтман, у делу Атила и Рус, каже: “Име Сербин се од старина односи на војничке ратничке сталеже у Русији, те то име означава војника, храбра човека, који се вечно бори и од којих су постали сви данашњи Козаци у Русији.” (Олга Луковић: Срби народ најстарији ст.38) Код Бјероруса реч Сјарб или Сарб значи силу, множину и мноштво великог народа исте крви и истог језика. Код Великоруса значи здрав, јуначан и силан слој људи. Код Малоруса име Сербин указује на господарење. (ст.39) Турци обично Србе зову Раш, а у неким деловима Турске србијско име има сасвим слично значење као у Бјелорусији. Сипријан Робер сматра да је име Серби првобитно обележавало, међу Словенима, наоуражане људе. Са овим се слаже и изјава Франкиска Апендинија, кога наводи Луковић: “Према Хирканском Мору (Каспијско Језеро) налазе се Киркаси, најратоборнији народ који је дуго времена владао над Мисиром и Сиријом под имена Серба.” Апендини додаје да су ове Киркасе стари писци сматрали Сарматима и да они говоре илирским језиком.
Руско име се раширило као име народа прво на југу, у савременој Украјини, то јест у изразито земљорадничким пределима. Три млађа брата србијског цара Селимира, Лех, Чех и Растко, владали су у три земље половином шестог века. Они су оставили своја имена тим земљама. За Леха се поуздана може речи да је владао у земљи познатој касније као Пољска, јер су се Пољаци и Лехима звали. Чех је владао у земљи бојенској и они су по њему добили име Чеси. Растково земља је морала бити савремена Украјина, где се расијско име најпре устројило. Друкчије није могло бити, пошто расијско име није нигде постигло превагу над сербијском именом, без обзира на изразито земљорадничко становништво ових предела. Расијско име је постало опште име по Растку и од њега. Стварајући нову државу Рурик је узео име, за ту државу, која је већ постојало као државно име. Он се тиме појављује као Растков наследник и продужитељ. У противном Рурик не би узео руско име за своју државу, име које је било познато далеко на југу, него би узео име Новгородских Словена или чак назвао је варешком државом. Што се тиче имена Раси оно је у ствари суиме имена гејак или геџа. Ово име је такође настало по једном од имена богиње земље, Гаје, коју Грци изговарају Геа. Стари Румљани су сачували чисто србијску изреку у познатом слогану: “Где си Диве, ја сам Гаја”. Руско име, као име народа и државе, коначно ће се устанити у 9-ом веку, у време Рурика. Пре доласка на положај владара у Русији Рурик је био варег. Варези нису били неки посебни народ, него професионални војници организовани у ратне дружине. Они су служили као посада градова и тврђава, по чему су и добили име, вар-варези. Било их је у служби Византије, а можда понајвише у градовима Балтичком мору. Ово море се раније звало Сарматским морем, а у деветом веку звали су га чак и Варешким морем. Било варега Руса, Швеђана, Норвежана, Гота и Енглеза. Организовани у ратничке дружине, варези су тражили плату, нудећи своје услуге, а можда и данак од појединих градова, међу којима и од Новгород, који је тај захтев одбио. Код Новгородских Словена је дошло до неке свађе и трвења, нису могли да се нагоде по питању личности владара. Зато 862. године позвали руске вареге, на челу Руриком, који су били негде у Померанији, да дођу и заведу ред. Варези су дошли у Новгород, завели ред и поставили Рурика за владара. Ови варези су дали новој држави име Русија. Дринов каже да се Рурик и његови вареги нису називали Словенима као они из Новгорода, него Русима. То би требало да значи да су они били пореклом са јужних предела, из Украјине. Соловјев каже да руска историја почиње са Руриком. (ст.130) Када је већ тако, онда можемо рећи да све оно што се догађало у Русији до 862. године припада србијској историји. Један руски летопис каже да је Рурик градио градове и бирао људе од Словена, од Чуда и од Вјатића. Самуел Крос пише за Украјинце да су они као племе Украјинци или Рутени. Ми налазимо племе Рутена и у старој Роданији. А Украјинци нису били племе, пошто је Крајина или Украјина чисто географски назив за пограничну земљу.
Руски кнез Свјатослав, 964 – 972 год, столовао је у Кијеву и када је дошао за кнеза имао је 25 година. На предлог његове мајке Олге да прими хришћанство, Свјатослав је одговорио: “Ако то урадим моји људи ће се ругати самном.” Дошао је са једном темом (10.000) својих “варега” и заузео Бугарску и њену престоницу Преслав 967. године. Морао је да се враће у Кијев, следеће године, због напада Печенега. Поново се спремао на повратак у Мезију и својој мајци рекао: “Не свиђа ми се у Кијеву, хоћу да живим у Перејаславец (Преслав) на Дунаву, јер је ту центар мојих земаља.”

 

ИЗВОР: stormfront.org