Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)

  • Врлине и мане српског народа најбоље је сагледао др Рудолф Арчибалд Рајс, човек који је своју приврженост и љубав према српском народу доказао на најтежи могући начин, пратећи српске војнике у борбама током Првог светског рата и, касније, борбом за изградњу нове државе. Упознао је храброст српског народа, његов менталитет, гостољубивост и доброчинство. О манама је говорио директно и поручивао је као највећи пријатељ да се оне отклоне 
Рудолф Арчибалд Рајс

Рудолф Арчибалд Рајс

 

„Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама патње и жртвовао сјајну каријеру” – говорио је др Рајс. „Али није ми жао. Заволео сам вас, јер сам имао прилику да упознам ваше људе у пресудним тренуцима, када се, ваљда, једино и може упознати карактер једне нације. Нажалост, видео сам и све ваше мане, недостатке и слабости, видео сам све оно што може бити погубно за ваш народ у будућности” записао је др Рајс у свом политичком тестаменту Србима, књизи „Чујте Срби.. Због наведеног, заслужио је да му се у овом раду посвети посебна пажња.

Др Рајс (1875–1929), Швајцарац немачког порекла, доктор хемије и професор криминалистике, хуманиста, дошао је у Србију 1914. на позив српске владе ради истраживања злочина аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.

Истражујући злочине аустроугарских трупа, Рајс је одлазио на ратиште, прегледавао рањенике и посећивао бомбардована насеља, не одступајући ниједног тренутка од своје заклетве да служи истини и правди… Као ратни извештач објављивао је чланке у тиражним европским часописима о страдању српског народа. Такво ангажовање довело га је у центар напада и претњи од стране државника Централних сила па чак и неутралне Швајцарске.

Рудолф Арчибалд Рајс

Упознао је свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу над српским цивилима и згрожен размерама злочина, али и херојством српског војника др Рајс је жртвовао своју блиставу каријеру професора универзитата у Лозани и прогласио себе српским добровољцем, постајући тиме, како је сам написао, „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара”. Са српским народом и српском војском препешачио је Албанију, делио је зло и патње које су их задесиле, помагао је српске избеглице, збрињавао ратну сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу за храброст, али му је, према његовим речима, најдража награда била захвалност српског народа. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Управо захваљујући др Рајсу, истина о Србима, њиховој храбрости, милосрђу и величини, обишла је свет. Он се дивио српском војнику, а његов опис српске љубави према човеку, отаџбини, храбрости српског војника и његовој хуманости, имали су велики одјек у Европи, и то баш у тренуцима када се истина о Србима ретко пробијала у свет.

Међутим, завршетак рата није значио и крај његове мисије у Србији. Наставио је своје ангажовање у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, Министарству унутрашњих дела и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду. Тада је доживео и прва разочарања у бирократску администрацију. Критиковао је понашање политичара према бившим борцима и ратним инвалидима.

Остао је да живи у Србији, али су Срби заборавили много тога што је за њих учинио. Заборавили су његову жртву, његове пријатељске поруке и залагања и на крају га „убили тешким речима”. Ипак им то није замерио. Пожелео је да његово срце почива на Кајмакчалану, „најопаснијем врху српских земаља, близу другова који су страдали за слободу своје отаџбине”. Овим гестом др Арчибалд Рајс је показао колика је била његова љубав према Србији и српском народу. Дубоко разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно и сахрањен је на Топчидерском гробљу, а по његовој жељи срце му је сахрањено на Кајмакчалану.

Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима”. Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!” на француском језику. У тој књизи која је завршена 1928. године, а 2004. године штампана у великом тиражу, по жељи др Рајса, после његове смрти, до детаља су описане врлине српског народа и мане тадашњих српских политичара и интелигенције, које, као вечна истина важе и данас.

У тексту који следи приказани су само неки цитати из наведене књиге, који се, пре свега односе на актуелни предмет истраживања.

О човечности, гостољубивости, односу према ратним заробљеницима и захвалности

„Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Ваш народ је гостољубив”, пришао је др Рајс. „То се осећа на сваком кораку. Где год да дођете чекаће вас широкогруд дочек. Први комад божићног колача чувате за намерника, милосрдни сте и осетљиви на туђу муку. Гледао сам како ваши ратници дају последње парче хлеба заробљеним војницима, управо оним који су им палили куће, масакрирали жене и децу, убијали родитеље … Без трунке жеље за осветом, у њима нису гледали непријатеље већ само заробљене несрећнике, а то се заиста, ретко може где срести”.

„Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.”

О храбрости, родољубљу, човечности и религији

„Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.”

„Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не шта су од њега учинили одело и титуле. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.”

„Да бисте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико делотворно дејство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш бог носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг Поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.”

„Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.”

„Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.”

„Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади. Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.”

О односу према ратним инвалидима

„Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, нису ништа учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове и сређује себи исплаћивање `пензија` које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.”

Закључак

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља,, Солун, 1917.

„Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу – а од ње ништа не очекујем – идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да окупи и уједини српске или, више волите ову реч, југословенске земље (мисли се на стварање Југославије, прим. аутора). У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или ропство!”

Арчибалд Рајс

 

ИЗВОР: Расен