Да ли ћемо ми Срби већ једном искорачити из Југославије?

Срђан Воларевић

 

 

Сећам се, није то било тако давно, мада ови данашњи већ три узастопне године по неком догађају оглашавају као традицију, што значи прилично протеклог времена, дакле, сећам се свог боравка у Врбасу, 1972. године. Уз много тога што сам тамо доживео, веома упечатљиво и вредно памћења било је гласно размишљање једног вишег градског чиновника.

На сва уста, поносно и из пуних плућа хвалио се како у Врбасу живи 26 (двадесет и шест) народа. Није их набрајао, али Србе није помињао. Врбас је тада био у Србији, тојест у аутономној покрајини Социјалистичке републике Србије, Војводини. Шта је тиме тај чиновник хтео да каже, можемо само нагађати. Једино извесно је да  Србе није ни мигом поменуо, кад се већ хвалио бројем народа.

Данас је Врбас незванично седиште народа који за себе тврди да су Црногорци, упркос чињеници да пописом изјашњени Срби представљају главнину становништва. А цифра броја народа  скоро је иста. Као неко недоречено знамење ове чињенице о становницима Врбаса казују нам да су Срби у сопственој држави другоразредна појава. Комунисти су за тако шта имали дебео разлог: „братство и јединство, исковано у Народно ослободилачкој борби, против окупатора и домаћих издајника“, где Срби остају с оне стране државне тарабе.

Али тај злокобни дух и данас циркулише кроз свест Срба и не само у Врбасу и Војводини.

До Другог светског рата међу Србима посебно је био негован култ мртвих. А са комунистичким преузимањем власти, из Срба је почео немилосредно да се истерује тај култ, веома одређен православљем, што је Српску православну цркву, као опијум за народ, разним репресивним начинима сасвим изоловала и забрањивала. Да се народ не дрогира.

Међутим,  после рата, на већем делу територије Србије и осталих делова државе, засноване на „братству и јединству“, остале су многе и многе масовне гробнице, логори и стратишта – места где је суд Србима био само то што су Срби и православци.

Под Брозовом управом већи део тих великих гробних места бивао је безлично и несрпским писмом обележаван: да су ту жртве фашистичког терора, или празним бетонским плочама, или забраном приступа. А главни Брозов гробар, архитекта Богдан Богдановић  нека од тих места, где су Срби масовније страдали, обележавао је својим аморфним и безличним могилама – налик паганским или тотемистичким симболима, прилагођених соцреалистичкој иконографији пониклој у бљутавости. Круну тог изругивања Србима, и живима и мртвима, чини оно бетонско чудо на месту где је био централни део логора Јасеновац.

Зову га Камени цвет – а оно је суви и голи бетон, на том месту највулгарнији грађевински елеменат. Не од камена – јер камен у Срба и данданашњи има дубоко значење још од претхришћанских времена, од крајпуташа, стећака, грумила… што су камена знамења на гробним местима.

Као да тај бетон Богдана Богдановића може заменити уклоњене куће и зграде логорског комплекса, тако да му је једина сврха да свако може да замишља шта хоће над помислима о масовним уморствима Срба, на том страшном месту. Онда не треба ни да се чудимо што је тај Брозов гробар, при сецесионистичком растурању државе, за коју су Срби масовно гинули у оба светска рата, из Београда побегао у Беч и одатле пљуцкао по Србима.

У та времена, која се неуко ословљавају као почетак рађања демократије, догодило се да је на једном великом скупу у Земуну, пред храмом Светог Архангела Гаврила, доктор Рашковић, народни вођ Срба из Социјалистичке републике Хрватске, одржао беседу о страдању Срба од Хрвата у Јасеновцу. У мноштву присутних нашао се и београдски надбискуп монсињор доктор Франц Перко. Пошто је доктор Рашковић завршио своју беседу, на подијуму се појавио, а да га нико није  звао, наш надбискуп Перко, и сместа је из неба па у ребра просуо, његов уњкавим самогласницима: „Нису у Јасеновцу страдали само Срби и њихови свештеници. Страдали су и словеначки свештеници“.

Перко је бранио част својих сународника и свог римокатоличког клира.

И заиста, у Јасеновцу је страдало 4 (четири) или 5 (пет) римокатоличких свештеника из Словеније.

Али на скупу, где се говори о стотинама хиљада православних Срба и  при чему  се описује њихово стравично, садистичко, бестијално, монструозно, иживљавајуће, ужасавајуће уништавање, зарад трунке поклоњења њиховом мучеником страдању – каква је сврха помињање њих петорице који нису Срби и то да чини онај чија је црква дала духовни темељ том великом покољу! Ја заиста не знам – памет ми отказује на овом месту.

Једино сувисло казује ми се: Ватикан је одувек знао које потезе да повлачи, као што је знао због чега надбискуп Франц Перко слободно и без узнемирене савести може да дише у Београду. Исто као што Ватикан данас, веома срачунато,  не признаје англосаксонску и западну наказу од шиптарске државе на тлу Србије – јер то сматра својом територијом, по тамошњим римокатолицима, који су ту, у малом броју,  још од процвата Новог Брда.

Некако се поклопило да су тих месеци неки академици покренули питање масовног страдања Срба у Другом светском рату, па су се развиле расправе о томе како би се то на најбољи начин за потоња времена обележило, да би се све окончало магловитим настојањем академика Драгослава Срејовића, да сва страдања Срба из Другог светског рата своје место добију у Крагујевцу. А у међувремену Словенија је сецесионистички почела  „алпском демократијом“ да убија ненаоружане војнике Југословенске армије, углавном Србе, па се та сецесионистичка пуцњава „кроатоцентричном демокрацијом“ пренела у Хрватску,  и више ником није било до разговора о томе како да се обележи страдање Срба у Другом светском рату.

Од пре неку годину, уз постојање Музеја геноцида, да се не зна шта се крије иза тог наслова, поново је оживела мисао да се страдање Срба у Другом светском рату обележи на достојанствен начин. Треба рећи да на левој обали Саве постоји један шупаљ, повећи споменик, који нејасно обележава место страдања људи у Другом светском рату, а на десној обали Дунава, код новоподигнутог дела Дорћола, налази се омањи споменик који некаквом апстракцијом бива белег Јеврејског страдања у Другом светском рату.

И сада, у месецима док власт покушава да кроз дим и маглу протури одрицање од српске земље која се зове Косово и Метохија, да Срби признају насилну отимачину као легалан облик цивилизованог понашања, да се измире са реалношћу и прихвате да се на ту земљу више неће вратити преко 250.000 Срба протераних само за мање од месец дана, 1999. године, да узорпаторима и незахвалним гостима препусте своје најсветије светиње у име сврставања уз своје сталне душмане, по историјским константама… Музеј геноцида, шта год то значило, покушава да замисао о обележавању једног страдалништва Срба поново врати у жижу јавности.

На стидљив и ни од кога подржан начин, добром вољом Дома омладине у Београду, Музеј је 8. фебруара у једној сали одржао пројекцију филма „Концентрациони логор Земун“, уз изворни наслов „Koncentracionslager Semlin“. Уз обиље веома прецизних података филм нам је предочио масу чињеница које су распршиле све недоумице, мутљавине и сумње, потекле углавном од оних Срба и Српкиња који у прсима негују мржњу према Србима, а које је Драган Коларевић у једном свом рапорту ословио као антисрбе, а Александар Вучић тада забранио употребу те речи. Наиме, те муљавине су оптуживале Србију (под немачком управом) и Србе да су убијали Јевреје, како у душегупки, тако и ватреним оружјем. Чак је и један веома уважен писац, више као корисник српског језика, у једном свом делу Србе ословио као оне који су припомагали у уништавању Јевреја у душегупки.

После овог филма, како је речено, такве гласине могу да оду низ Дунав…

После пројекције аутор филма је публици пустио радио снимак разговора са једним нашим владиком, кога носи глас као „великог познаваоца холокауста“, а понегде се каже и „зналца геноцида“.

Из разговора са владиком уследило је помињање Концентрационог логора Земун, односно логора на сајмишту, подигнутог пре Другог светског рата. Сазнајемо, што смо већ знали, да постоји намера да се од тог комплекса направи један меморијалан центар, где би се приказало шта се ту, унутар жица сајмишта дешавало од установљавања до гашења логора, како је и сам филм приказао.

Међутим, преосвећени профил сајмишног меморијалног центра проширује на Јасеновац, Јадовно…  и читав низ стратишта из Другог св. рата  где су страдали  Срби, Јевреји, Роми и многи недужан свет. Владика није то тим речима рекао, али се своди на тај смисао: да се све то нађе у оквирима меморијалног центра на сајмишту.

Ја не знам да ли је мислио на комунистичко „братство и јединство“, или на шта друго, али се своди на управо ту тешку реч којом се Срби своде на један од многих страдалих народа у заједничкој држави. А самим тим избија им се право на чист и непосредан однос са њиховим страдалним сународницима и право на јасно препознавање злочина и злочинаца у том крвавом погрому над њиховим родом. Јер државотворна мисао хрватског злочина сводио се на оно што је за трајање Независне државе Хрватске латиницом писало на трамвајима у Загребу: „Србима, Жидовима и псима није допуштен превоз“.

И с друге стране те наопаке медаље замагљивања злочиначке делатности, имамо потпуно одстрањивање места  злочина, које не може да надокнади никаква фотографија, никаква филмска пројекција, а још мање какво живо казивање. На пример: Јасеновац. И сада кад би човек отишао на место страдања својих сународника Срба, видео би равницу, обраслу травом, поље, и усред њега некакву бетонску скаламерију која наводно дочарава цвет. И то може да буде излетиште, терен за голф, или фудбал на мале голиће – јер ништа осим Брозовог гробара дело не указује на ма шта сувисло и оправдано.

А како би било да држава Србија с какве међународне трибине, где не би требало да буду само Западњаци, затражи екстериторијалност целог комплекса логора Јасеновац, с претпоставком да изврши потпуну реконструкцију свих кућа и барака које су чиниле то језиво место.

Онда би и посете логору Јасеновац имале смисла и давале би поуку и опомену свим посетиоцима – као што то бива са Маутхаузеном, Дахауом, Треблинком… Па да држава Србија затражи екстериторијалност комплекса логора Јадовно, са оним зградама у Госпићу, одакле су несретни Срби одвођени у Велебит, до јама. И тако даље, од Јастребарског, Нове градишке… па до све и  једне јаме у Херцеговини и Далмацији… Па кроз Србију од оног брда поред Ниша и оног што се у Нишу зове Црвени крст, Крагујевца… да се види и зна где баштиници протестантске свести остављаху своје крваве трагове. А Концентрациони логор Земун, оставимо Сајмишту, да му никакви додаци не замагле оно што је то заиста и било.

Како би било да најзад, на местима где почивају наши зверски уморени сународници, с њима самима  сусретнемо се, у молитви, у покајању што смо их тако дивље заборавили, што их нисмо удостојили надгробног обележја, како доликује српском и православном роду, са крстом.

 

 

ИЗВОР: Васељенска тв